Бе­сје­да о Да­ну Ре­пу­бли­ке Срп­ске

Стра­да­њем у овом сви­је­ту се­би ди­же­мо за­ду­жби­ну у Не­бе­ском Цар­ству

Ча­сни оци, го­спо­ди­не на­чел­ни­че, ци­је­ње­ни по­сла­ни­ци На­род­не скуп­шти­не, по­што­ва­ни бор­ци Од­брам­бе­но-отаџ­бин­ског ра­та, ува­же­не по­ро­ди­це по­ги­ну­лих бо­ра­ца, по­што­ва­ни слу­жбе­ни­ци оп­штин­ске ад­ми­ни­стра­ци­је и бо­рач­ке ор­га­ни­за­ци­је, дра­ги го­сти, дра­га бра­ћо и се­стре,

Раз­ми­шља­ју­ћи на ко­ји на­чин по­че­ти ову при­год­ну бе­сје­ду, а ис­ка­за­ти ван­вре­мен­ски сми­сао на­ше Ре­пу­бли­ке Срп­ске, ин­спи­ри­сан сам био по­ду­дар­но­сти ње­ног пу­та са стра­дал­ним жи­ти­јем Св. Сте­фа­на, о че­му нај­љеп­ше го­во­ри наш ве­ли­ки ака­де­мик Ма­ти­ја Бећ­ко­вић: „Не знам да ли је Све­ти Сте­фан за се­бе би­рао Ре­пу­бли­ку Срп­ску или је она би­ра­ла Све­тог Сте­фа­на.“

За оне ко­ји су за­гле­да­ни у не­бо и оно­стра­но, не­ма дру­го­га пу­та осим стра­да­ња, јер стра­да­њем у овом сви­је­ту се­би ди­же­мо за­ду­жби­ну у Не­бе­ском Цар­ству. Чи­не­ћи оно што Го­спод же­ли од нас ми окре­ће­мо ле­ђа сви­је­ту. Сви­јет не тр­пи Бо­жи­је при­су­ство, не тр­пи мир, не тр­пи сло­гу, не пра­шта они­ма ко­ји му се ус­про­ти­ве, не во­ли прав­ду, не љу­би исти­ну. При­је свих то се по­ка­за­ло на при­мје­ру Све­тог Пр­во­му­че­ни­ка Сте­фа­на, ко­ји је ра­ди Хри­ста окре­нуо ле­ђа же­ља­ма и те­жња­ма свјет­ским, а при­гр­лио исти­ну и прав­ду за ко­је је знао да се не­ће по­ка­за­ти у зе­маљ­ском ви­је­ку, већ у не­бе­ском. Утре­нут­ку сво­га стра­да­ња он се не бри­не за ка­ме­ње ко­је уби­ја ње­го­во ти­је­ло, не­го се бри­не за сва­ког сво­га му­чи­те­ља, зна­ју­ћи да ће му то ка­ме­ње над­зи­да­ти дом у Вјеч­но­сти, а њи­ма да бу­де гроб­ни­ца ду­хов­ног уми­ра­ња. Ри­је­чи: „Го­спо­де, не упи­ши им ово за гри­јех“ ње­гов су по­сљед­њи ово­зе­маљ­ски ва­пај за спа­се­ње оних ко­ји­ма је спа­се­ње би­ва­ло све да­ље и да­ље. Оне од­зва­ња­ју вје­ко­ви­ма, од­зва­ња­ју и по­зи­ва­ју да се из­диг­не­мо из­над под­ра­зу­ми­је­ва­них мје­ра уз­вра­ћа­ња мр­жњом на мр­жњу, не­го да љу­бав бу­де мје­ра свих на­ших од­но­са пре­ма сва­ко­ме, а на по­сљет­ку и на­чин жи­во­та. Знао је Све­ти­тељ да по­сто­ји ве­ћа смрт од ове тје­ле­сне. То је ду­хов­на смрт од ко­је се мо­ра­мо са­чу­ва­ти, а на то нас нај­бо­ље упу­ћу­ју ри­је­чи вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа: „Све што ткаш на зе­мљи ве­зуј кон­це за Не­бо“, од­но­сно да зе­маљ­ско не мо­же и не сми­је да по­сто­ји без не­бе­ског.

Бу­ди­мо свје­сни да на­ша зе­мља док год бу­де гле­да­ла у Не­бо мо­ра­ће да тр­пи за­зор­ност и не­тр­пе­љи­вост сви­је­та, јер та­ква не пот­па­да под на­чин функ­ци­о­ни­са­ња свјет­ског по­рет­ка у ко­јем чо­вјек гу­би оно да­ро­ва­но по ње­го­вом ства­ра­њу, а то је сло­бо­да. За­то ми мо­ра­мо да је бра­ни­мо и учи­ни­мо све да бу­де бо­ља од оне ко­ју смо за­те­кли у сво­ме вре­ме­ну. Ми чи­ни­мо да бу­де бо­ља, јер је­ди­но нас она по­тре­бу­је, је­ди­но је ми сма­тра­мо сво­јом.

Кад раз­ви­је­мо љу­бав пре­ма Бо­гу и пре­ма сво­јој бра­ћи и се­стра­ма у Хри­сту, ка­да бу­де­мо ра­ди­ли све да на­шем бра­ту и се­стри бу­де до­бро, ка­да сва­ко то бу­де ра­дио она је на те­ме­љи­ма на ка­квим тре­ба да бу­де. Иден­ти­тет тра­жи­мо у бра­ту сво­ме, а гле­да­ју­ћи бра­та сво­га као бит­ни­јег од се­бе за­јед­ни­ца и на­ша Ре­пу­бли­ка та­да до­би­ја­ју пу­ни сми­сао. То су зна­ли и они ко­ји су ства­ра­ли срп­ску др­жа­ву. По­ди­за­ли су је, гра­ди­ли и чу­ва­ли, не за се­бе и због се­бе, не­го су гра­ди­ли кров ко­ји ће да чу­ва је­дан на­род, јед­ну ду­шу, је­дан је­зик, је­дан иден­ти­тет. Са­мо са та­квом бри­гом оних ко­ји­ма је по­вје­ре­на на чу­ва­ње она ће да оп­ста­не и да бу­де ко­ли­јев­ка ра­ђа­ња и ра­до­сти, а не гроб­ни­ца ти­хог уми­ра­ња и не­ста­ја­ња.

На­ла­зи­мо се у вре­ме­ну ка­да сви­јет од нас тра­жи раз­не ства­ри – да при­хва­ти­мо раз­не ано­ма­ли­је као искон­ске ври­јед­но­сти, да по­ро­ди­цу де­гра­ди­ра­мо, да се из­дво­ји­мо из за­јед­ни­це и по­ста­не­мо уса­мље­на тр­ска ко­ју вје­тро­ви по­ви­ја­ју ку­да же­ле. Од нас Го­спод тра­жи са­мо јед­но – да бу­де­мо чла­но­ви осве­ће­не за­јед­ни­це у ко­јој се је­ди­но тра­жи да има­мо љу­ба­ви за бра­ћу и се­стре. Оту­да ван­вре­мен­ски сми­сао на­ше Ре­пу­бли­ке Срп­ске – не по­сто­ји са­мо за јед­ног чо­вје­ка, не­го за сва­ког чо­вје­ка ко­ји је чу­ва и уна­пре­ђу­је ра­ди дру­го­га, а не ра­ди се­бе. Сва­ко од нас но­си дио од­го­вор­но­сти за њу. У ње­ном име­ну, у сва­ком сло­ву ње­ног име­на на­ла­зи се сва­ки чо­вјек ко­ји је са­хра­њен у њој, ко­ји жи­ви у њој и ко­ји ће се у њој ро­ди­ти. Да се не за­сти­ди­мо оних ко­ји су би­ли при­је нас, не­го да њи­хо­во дје­ло на­ста­ви­мо и уна­при­је­ди­мо. Та­кву љу­бав пре­ма свом ро­ду и др­жа­ви, по­ка­за­ли су нај­ви­ше они ко­ји су се бо­ри­ли за сва­ки њен пе­даљ, за сва­ко др­во, за сва­ку ли­ва­ду и пла­ни­ну, не оба­зи­ру­ћи се да ће ци­је­на та­кве љу­ба­ви би­ти сам њи­хов жи­вот. Не­ки од њих су са­да у ра­до­сти Не­бе­ској, а не­ки су и да­нас ме­ђу на­ма, та­ко да је ври­је­ме да им из­ра­зи­мо по­себ­ну за­хвал­ност на љу­ба­ви пре­ма сва­кој ду­ши срп­ској и на тај на­чин им да­мо на зна­ње да су има­ли ра­ди ко­га и ра­ди че­га да се бо­ре. По­тру­ди­мо се да им са­да ми сво­јим ра­дом и за­ла­га­њем по­ка­же­мо да ће­мо и ми на­шу зе­мљу, од Го­спо­да нам по­вје­ре­ну, да во­ли­мо и чу­ва­мо као што су то они чи­ни­ли.

Оно што је нај­ва­жни­је за нас је­сте да се уса­гла­си­мо са овим пра­знич­ним бо­жић­ним ам­би­јен­том, ко­ји нас кроз пра­знич­ни по­здрав опо­ми­ње да ра­дост у ср­цу чо­вје­ко­вом мо­же да бу­де опри­сут­ње­на са­мо он­да ка­да мир ис­пу­ни наш жи­вот. Ис­пу­ни­мо се ми­ром и љу­ба­вљу ко­је су сје­ме за сва­ку вр­ли­ну. У ду­ху пра­знич­не ра­до­сти: Мир Бо­жи­ји – Хри­стос се ро­ди!

Не­ка је вјеч­на сла­ва на­шој Ре­пу­бли­ци Срп­ској и не­ка бла­го­слов Го­спод­њи бу­де над на­шим на­ро­дом ов­де и у свим кра­је­ви­ма гдје се они на­ла­зи­ли, са­да и уви­јек и све ви­је­ко­ве. Амин!

Је­реј Сло­бо­дан БР­ЉИЋ, парох парохије Поповац