Култ нерада и потрошње

Дви­је-три­ кра­ви­це, ома­ње ста­до ова­ца, не­што сви­ња и жи­ви­не, евен­ту­ал­но коњ, уз то не­ко­ли­ко де­се­ти­на ду­лу­ма зе­мље и шу­ме и пу­на ку­ћа че­ља­ди из три ге­не­ра­ци­је би­ли су до при­је не­ких по­ла ви­је­ка еко­ном­ска осно­ва сва­ког на­шег се­о­ског до­ма­ћин­ства. Дру­гим ри­је­чи­ма сва­ка по­ро­ди­ца би­ла је ма­ла про­из­вод­на за­дру­га. Под­ра­зу­ми­је­ва­ло се да сва­ко че­ља­де, осим дје­це до че­ти­ри-пе­т го­ди­на жи­во­та и бо­ле­сних од­ра­ђу­је сво­је ре­дов­не днев­не оба­ве­зе, пре­ма спо­соб­но­сти и струч­но­сти. Та еко­ном­ска сна­га одр­жа­ва­ла је и по­ро­ди­цу и за­јед­ни­цу, од се­ла до др­жа­ве, о свом тро­шку шко­ло­ва­ла сву дје­цу, чак и у уда­ље­ним гра­до­ви­ма на ви­со­ким шко­ла­ма, мом­ци су за др­жа­ву од­ра­ђи­ва­ли по го­ди­ну и ви­ше вој­ске ко­ја је та­ко­ђе би­ла ак­тив­на у при­вре­ди и друштву, а не са­мо чи­сти­ла ли­шће и  сни­јег по ка­сар­на­ма. И би­ла ква­ли­тет­на обра­зов­на уста­но­ва и шко­ла жи­во­та. Сва­ко­га ље­та ор­га­ни­зо­ва­не су рад­не ак­ци­је на из­град­њи ра­зних ин­фра­струк­тур­них и дру­гих ко­ри­сних обје­ка­та. Било је то златно доба ентузијазма и родољубља.

ДОГАЂАЈ МЈЕСЕЦА: Ктиторска слава Манастура Ступље

А он­да, ма­ло по ма­ло до­шла су вре­ме­на кад је би­ло бо­ље не има­ти не­го има­ти – сто­ку, и не ра­ди­ти не­го об­ра­ђи­ва­ти – зе­мљу, и дје­ци пру­жи­ти сва мо­гу­ћа за­до­вољ­ства, умје­сто оспо­со­бља­ва­ти их да у два­де­се­тим за­о­кру­же сво­је рад­не на­ви­ке и по­ста­ну но­си­лац умје­сто мје­зи­мац по­ро­ди­це.

ЛИЧНОСТ МЈЕСЕЦА: Вито Бранковић из Липовца пензију зарадио на далеководним стубовима, а као птица и у 71. години вера се на грађевинама у висинама

А све то ура­ђе­но је да би се на­ше про­из­вод­но дру­штво пре­тво­ри­ло у по­тро­шач­ко. Пот­ку­пље­ни др­жав­ни слу­жбе­ни­ци ши­ром су ино­стра­ној ро­би отво­ри­ли гра­ни­це па је се­љак (по­љо­при­вред­ник) остао на цје­ди­лу. На­мет­ну­ти су му ра­зни стан­дар­ди ко­је ни­ка­ко ни­је мо­гао да ис­пу­ни да би био кон­ку­рен­тан сво­јим ко­ле­га­ма с дру­ге стра­не гра­ни­це. Тако нам огром­ни тр­жни цен­три по­сташе стра­те­шки не са­мо еко­ном­ски не­го и со­ци­јал­ни ко­лек­ти­ви. Ту се не­ми­ли­це тро­ши и но­вац и ври­је­ме. А се­љак и ако про­из­ве­де не­ма ко­ме да про­да.

МИНУС: Нико више неће ношену одјећу – пропала лијепа идеја.

Да­кле, ни­су са­мо ло­ши пу­те­ви и оста­ла про­бле­ма­тич­на, а нео­п­ход­на ин­фра­струк­ту­ра, отје­ра­ли ста­нов­ни­штво из на­ших се­ла у гра­до­ве. Је­сте и то, али да­ле­ко ви­ше то­ме је до­при­нио пад мо­ра­ла у др­жав­ном апа­ра­ту ко­ји је, а зна се и за­што, ство­рио ло­шу за­кон­ску ре­гу­ла­ти­ву ко­ја афир­ми­ше не­рад и по­тро­шњу а на­ро­чи­то је кра­се ра­зно-ра­зна пра­ва – од ма­ле дје­це пре­ко свих струк­ту­ра дру­штва до кућ­них љу­би­ма­ца, леп­ти­ра и пти­ца.

ПЛУС: Коначно асфалтирн пут кроз Шамачко поље (ул. Недељка Савичића) дуг 1 км који повезује Челинац и Милошево и растерећује Врбањску магистралу.

И за­то нам да­нас дје­ца но­са­ју нај­ску­пље мо­бил­не те­ле­фо­не, а гра­до­на­чел­ни­ци, од­бор­ни­ци, по­сла­ни­ци и ми­ни­стри хва­ле се ка­ко бес­плат­но на­ба­вља­ју уџ­бе­ни­ке за све ђа­ке, на­рав­но и за оне из бо­га­тих по­ро­ди­ца. Исто­вре­ме­но омла­ди­на нај­ви­ше вре­ме­на про­во­ди у кла­ди­о­ни­ца­ма и на про­бле­ма­тич­ним дру­штве­ним мре­жа­ма, евен­ту­ал­но у по­ли­тич­ким кам­па­ња­ма јер дру­штво не­ма ни­шта па­мет­ни­је да им по­ну­ди.

Б.М.

Челиначке новине 278, децембар 2022. године

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s