Светозар Свето Милијевић (1934-2019), први челиначки новинар

         Мудар човјек цијели свој животни вијек пита се да ли ради добро или лоше, гријеши ли према Богу и људима, наноси ли коме нехотице неправду, може ли како сљедећи свој корак начинити сигурнијим и праведнијим. Многи су и отишли са овога свијета, а да нису успјели докучити шта су заправо за собом оставили. Осиони људи не хају много за посљедице свога рада. Њих интересује само циљ којем стреме и не обраћају пажњу на оне које газе.

Светозар Свето Милијевић (1934-2019), дугогодишњи челиначки хроничар, у народу челиначког краја упамћен је као поштен и вриједан човјек.

Рођен је у Бањалуци гдје је и одрастао и завршио школовање. Послије завршене учитељске школе радио је у просвјети у Шеховцима и Забрђу код Котор Вароша, а 1966. године дошао је у Челинац гдје је радио у општинском Одјељењу за просвјету. У међувремену у Београду завршава журналистику па се новинарским послом почео бавити 1976. године и то је радио све до почетка Одбрамбено-отаџбинског рата када је притисак на медије постао неиздржив, бар за њега.

Док се бавио новинарством, трудио се колико је могао и настојао да на вријеме буде тамо гдје је то новинарски позив захтијева. Након пензије повукао се из јавног живота, али и из Челинца, те је са са супругом Ковиљком посљедње деценије живота провео у Бјелајцима код Мркоњић Града гдје се бавио пољопривредом и тиме намиривао кућни буџет.

Причао је за живота: „Човјек се троши и не може свима бити добар. И мене су као новинара туживали и тражили одштету за увреду части или душевну бол. Неки сујетни секретар Дома здравља био је погођен тиме што сам критиковао ову установу што је затварала сеоске амбуланте па ме је туживао и тражио одштету која је износила неколико мојих годишњих зарада. Наравно, изгубио је на суду. Нико не воли да се критикује његов рад, и има доста људи који гледају само своје интересе“.

Коа новинар сарађивао је са бањалучким листом “Глас” и Радио Бањалуком.

„Мени је највеће проблеме задавала тадашња техника. У Челинцу је било свега неколико телефона, везе су често пуцале, па сам морао ићи у Бању Луку да бих однио вијест. По селима се ходало пјешке, а радио-екипе из Сарајева када смо снимали емисије “Село весело” возили смо на гуменим колима. И фотографије није било јефтино и једноставно радити“, присјећао се Свето својих новинарских згода и незгода које смо забиљежили у „Челиначким новинама“.

Био је ангажован и у друштвеном животу, а посебно задовољство му је било проводити хуманитарне акције, радити с омладином у извиђачима, Црвеном крсту и са спортистима. Био је дугогодишњи предсједник Фудбалског клуба “Партизан”, данас „Челинац“ и делегат Међуопштинске лиге. Добитник је бројних угледних признања од којих није имао Бог зна како велику корист, али су му била мила јер су га подсјећала на људе с којима је дијелио задовољства и туге које са собом носи живот овај.

Свето је преминуо 9. априла 2019. године, а сахрањен еј два дана касније у Градском гробљу у Челинцу. Иза њега су остали супруга Ковиљка, син Горан и кћерка Горанка.

Борислав МАКСИМОВИЋ

Челиначке новине број 207 и 234.