Промаја није одувала одликовања

Да је у свом завичају најтеже успјети и оставити иза себе лијепе успомене потврђује и наша народна пословица која каже да је најтеже у свом селу бити поп. У мом завичају као дијете слушао сам злобне приче о некадашњем народном посланику Максиму Тешићу, који је и његов завичај јер Поповац и Липовац су сусједна села, у којима су се људи с њим спрдали безброј пута понављајући анегдоту да је он у Народној скупштини само једанпут у дискутовао и то када се пожалио на отворен прозор и промају. Коју деценију касније, када сам почео обилазити архиве и претраживати старе документе, увјерио сам се колико људи знају бити злобни што из зависти што из свог незнања.

Тежак којег су поштовале најзнаменитије личности

Иако је био једна од најзначајнијих личности у цијелом сливу ријеке Врбање и Бањолучкој Врховини између два свјетска рата, Максим Тешић (1886-1946), дугогодишњи народни посланик которварошког среза, солунац, човјек којег су одликовали и краљ Петар Први Карађорђевић и краљ Александар Карађорђевић, који је био у аудијенцији код патријарха српског Варнаве, с ким је друговао бан Светислав Тиса Милосављевић, скоро да је заборављен. У гробљу у Липовцу, засеок Плане, налази се његов веома скроман надгробни споменик на којем стоји текст зарастао у маховину: «Овдје почива Максим Тешић р. 1886 – у. 1946. и жена Анђа р. 1892. у. 1955. Славко р. 1922. погинуо од четника 1946. и Миле р. 1951. у. 1951. Спомен дигоше Светозар и Миле».

Очито на споменику су дописивана имена. Када би се судило по надгробним споменицима у овом гробљу могло би се погрешно закључити да су у Липовцу у то вријеме многе Максимове комшије и рођаци били од њега значајније личности.  

У знак поштовања према његовом лику и дјелу 2010. године додијељена му је улица у Челинцу која се налази у насељу Житњак

О Максимовој улози у друштвеном и политичком животу Крајине између два свјетска рата свједоче “Врбаске новине”, службени лист Врбаске бановине, које су често биљежиле његов долазак у Бању Луку до које је стизао на разне начине: на коњу Лисцу, возом “ћиром”, Зарићевим аутобусом, а вјероватно и пјешке преко Липовца и Понијера. Поред бана Милосављевића и посланика из Цазина Нурије Поздерца поменуте новине најчешће су објављивале управо Максимову фотографију.   

У Београд није путовао само на сједнице Народне скупштине него и краљу Александру у аудијенцију, предсједницима Владе, министрима, чак и патријарху Варнави а све ради каквог важног посла који се тицао живота и развоја не само которварошког среза него и народа у бањалучкој регији.

      Добре везе са првим баном Врбаске бановине Светиславом Милосављевићем и данас потврђује Спомен-врело у Липовцу, освештано на Митровдан 1929. године, дакле, на прву годишњицу Тисиног устоличења, а које су челиначка Библиотека «Иво Андрић» и СПКД «Просвјета» обновиле на исти дан 2018. године.    

       Као солунски добровољац добио је 50 дулума земље негдје у Банату коју је продао и за тај новац купио земљу у завичају. Са супругом Анђом, дјевојачки Радосавац, стекао је осморо дјеце од којих је троје умрло у дјетињству, али га трагедије нису мимоишле ни касније у животу. Тако му је син Вукан умро у 14. години живота, Урош је погинуо 1943, а Васо 1944. обојица од њемачких бомби. Славко је убијен 1946. године од стране заосталих неодговорних четничких јединица док је као омладинац припремао прве послијератне изборе. Синови Миле и Славко живјели су у Ребровцу и умрли прије двије деценије. У «Челиначким новинама» број 23 из септембра 2001. године објавили смо репортажу са Светозаром који нам је и предочио неке чињенице из породичног живота.

   – Мој отац није ишао у школу, али је научио читати и писати још у младости. Кући су му редовно доносили “Врбаске новине” и “Политику” коју је читао до краја живота – присјећао се Светозар.

Првак у селу

     Максим је живио у највишем челиначком засеоку Плане, на надморској висини од око 700 метара. Први је у свом крају покрио кућу цријепом 1937. године, набавио први радио који је изгорио након једног удара грома када му се и кућа запалила, први је саградио вањски нужник, основао Соколску дружину у Липовцу чији је био предсједник, Коњички клуб у Котор Варошу и оно што многи стари људи из овог краја и сада посебно наглашавају – имао је пун товар књига.

       За политику се закачио док је служио војску, а касније путујући свијетом примјећивао је разне техничке изуме, куповао их и доносио у село наговарајући и друге да то чине. Као посланик морао је предњачити у материјалном и у информативном погледу јер наш народ свашта запиткује, а очекује се да посланик на свако питање зна одговор. Свакако, било је ту и намјере да се похвали колегама, министрима и другим сарадницима који су му из Београда у госте често долазили и на Вису Липовцу (759 м.н.в), гдје је саградио видиковац и одакле за провидна дана поглед пуца до ријеке Саве, остајали по неколико дана.

      Био је посланик у два мандата, а изгубио је на изборима крајем 1938. године, када су се у которварошком срезу ујединили муслимани и Хрвати. Готово исти сценарио десио се и пред посљедњи рат. У “Врбаским новинама” број 1.525 из децембра исте године остао је податак да је од укупно 4.992 гласача у которварошком срезу за Стојадиновићеву листу Југословенске радикалне заједнице (која је била у Краљевини укупни побједник) гласало 1.907 од чега  за Максима Тешића 1.530, а 377 за др Љубомира Поповића. Листа др Влатка Мачека добила је 2.598 гласова, од чега Стипо Радман 1.235, Суљага Самџагић 335, Тихомир Поповић пет, а Петар Живковић 1.389. Тодор Микановић на Љотићевој листи добио је 27 гласова. Као што се види, Максим је и на тим изборима појединачно добио највише гласова.

         Иза њега остале су у «Врбаским новинама» забиљежене бројне полемике са личностима од пера и науке, какви су били др Чубриловић, Васо Глушац и други. Бриткост Максимовог ума није иступила чињеница да је био само тежак.

И комунисти га ословљавали господином

Ево како је за «Челиначке новине» говорио Драган Гајић (1920-2018) о Максиму Тешићу

– Био је занимљив човјек, права добричина, један од ријетких којег власт није покварила. Често је одлазио у Бању Луку и једини у селу носио црни господски шешир. Остали су носили штојекакве капе или офуцане шешире који су од прилике до прилике «мијењали главе». Некако се спријатељио са угледним бањалучким љекаром Тодором Тодом Јеремићем и успјешно му одрадио предизборну кампању за народног посланика, па је овај у њега стекао повјерење и именовао га за свог помоћника. Прва учитељица у школи у Липовцу била нам је, Марија Немец, Чехиња. Мицука смо је звали. Стигла је из Котор Вароша и била је дјевојка среског начелника Душана Ракића који јој је морао долазити пјешке јер је она становала у школи, а пута до Котор Вароша ни према другдје није било. Кад су се узели, онда су срески начелник и народни посланик Максим Тешић почели градити путеве до Липовца и околних села, па је послије начелник долазио и аутомобилом.

Првоборац, партизан, Петар Гајић завршио је био пољопривредну школу и увијек је учтиво поздрављао Максима Тешића и ословљавао га са «Господине Максиме» иако је комунистички термин био «друг». Једном га, прије рата, Максим пита: «Шта има, Петре, у школи»?, а Петар каже: «Господине, Максиме, сви ђаци комунисти», а Максим врти главом и каже: «Хм, баш сви!?

Али, кад је Петар са својом групом држао састанке по кућама у Липовцу стално их је опомињао: «Тише говорите, чуће нас Максим» иако је Максим био стотинама метара даље. Заправо, Максим је себи био набавио транзистор и једна жица му је служила као уземљење, а људи у селу су мислили да то он прислушкује шта ко прича по селу – причао је Драган.

Од Галиције, преко Одесе и Енглеске до Солунског фронта

На другој страни «Врбаских новина» број 698 Ненад М. Инђић под насловом Политички портрет: г. Максим Тешић написао је сљедећи текст који у оригиналу преносимо:

– Узео сам себи у дужност да напишем неколико речи о личности тежака г. Максима Тешића, бившег народног посланика. Не пишем то ради каквог рекламисања тога човека, него то чиним из чисто унутрашњих побуда, да бих представио широкој јавности, да у нашем селу још има људи који су светли примери оштрине ума, разборитости, скромности, несебичног рада за опште добро и осталих најбољих врлина што чини човека човеком.

Рођен је у селу Липовцу, Среза которварошког, 21. децембра 1884. године. У то време у овом крају није било школа, те је Максим био ђаче – самоуче. Од месног свештеника научио је «читати» псалтир и чаславац. Од 1905. до 1908. године служио је у аустроугарској војсци код пољских возача у Херцеговини. За време рата служио је код пољске поште 12. бригаде све до 19. јуна 1916. године кад је прешао у Русију. Већ 28. августа јавио се у Југословенску добровољачку дивизију у Одеси, у којој је служио до половине августа 1917. године. Затим је кренуо из Русије преко Енглеске у Солун, где је стигао у новембру исте године.

У Солуну је распоређен у 13. пук «Хајдук Вељка», Тимочке дивизије. У тој јединици остао је све до 4. априла 1919. године. Вративши се кући већ исте године оснива Срески добровољачки одбор, који га изабрао и бирао све до данас за свога председника. Године 1921. г. Максим Тешић опредељује се за бившу Земљорадничку странку, где остаје до историјског 6. јануара 1929. године, а 1924. организује Месни одбор народне одбране у Забрђу, чији је и данас председник. Поводом организације сеоских политичких општина у БиХ 1928. године изабран је за подначелника Управе општине у Забрђу. У том својству изабран је и за члана Среског путног одбора у овом срезу, где је радио на оправци сеоских и бановинских путева. Исте године организује рад на подизању школе у свом селу и руководи њиме пуном паром најекономичније и најнесебичније. За непуну годину школа је била саграђена и прорадила је. Према томе градња школе у Липовцу изведена је властитом иницијативом и пожртвовањем, пре градње из 1930. године. Г. Тешић је оснивач и претседник Коњогојске задруге за Срез которварошки, која има за циљ унапређење коња брдског типа. Ова је задруга показала видне резултате.

Дана 7. јула 1930. године именован је од Краљевске владе за банског већника и на том положају остаје до 15. септембра 1932. године. Приликом избора за народне посланике 8. новембра 1931. године изабран је на листи г. Петра Живковића као заменик народног посланика покојног др Тодора Јеремића, а 15. септембра 1932. године, положио је заклетву за народног посланика поводом смрти пок. Јеремића. Као народни посланик стекао је највише поверење сељака свога среза, које и данас поседује у највећој мери. Учинио је овом крају многе услуге. Као политичар врло је тактичан, брзо се сналази у свакој ситуацији и што је главно: необично је поштен.

Као јавни радник истакао се у свим културним и економским настојањима становништва свога среза. Због својих заслуга у рату одликован је одлуком Краља Петра Великог Ослободиоца Ратном споменицом К. П. 1914/18. Године 1930. одликован је орденом Југословенске круне за грађевинске заслуге. Године 1931. добио је четврту награду за културно-просветни рад у износу од 2.500 динара из Фонда Блаженопочившег Витешког краља Александра Првог Ујединитеља. Активни је и потпомажући члан свих културно-просветних друштава у срезу. Утемељач је друштва «Гајрет». Тежака, какав је г. Тешић, мало је у нашем селу. Његов рад сви сељаци овога среза признају, стога му конкретно дају своје повјерење – написао је Ненад Инђић.

 У аудијенцији код патријарха српског Варнаве

 На 2. страни «Врбаских новина» од 4. априла 1937. године објављена је вијест под насловом: Посета нар. посл. г. Максима Тешића Његовој светости патријарху Варнави“. У њој се каже: Јуче (2. априла) у два часа после подне примио је Њ. Св. Патријарх српски г. Варнава народног посланика Которварошког среза г. Максима Тешића. Њ. Светост патријарх интересовао се овом приликом за стање српско-православног народа  у Босанској Крајини – стоји у поменутој вијести објављеној у «Врбаским новинама».

А у истом листу објављена је и опширна репортажа приликом освећења звона Михољске цркве у Челинцу под насловом: Велико црквено славље у Челинцу одржано 9. маја 1937. године – Крштено звоно за Михољску цркву. Па даље стоји: Звоно је ливено у ливници Јовановић у Новом Саду, а тешко је преко 150 кг. На њему је изливена следећа посвета:

«Срби села Челинац Српски, Опсјечко Српско, Челинац Турски, Јунге, Штрбе и околине дароваше ово звоно својој цркви у Челинцу, 15.2.1937.»

У репортажи се даље каже:

Међу првима стигли су пред црквену порту посланици Душан Милошевић и Максим Тешић који су дошли директно из Београда да на овој реткој и великој црквеној слави српских тежака челиначке општине узму учешћа – први као посланик среза у који спада и челиначка општина, други као посланик суседног среза. Са народним посланицима довезли су се изасланик Бана срески начелник г. Богдановић и уредник нашег листа… каже се поред осталог у опширној репортажи са овог догађаја из које се види да је овом приликом Максим Тешић Михољској цркви придарио значајан износ.

Потписник мировног споразума у Другом свјетском рату    

Током Другог свјетског рата Максим се ангажовао у мировним споразумима између свих зараћених страна, и по идеолошкој и по вјерској основи, а све да жртава буде што мање, нарочито међу цивилима. У архивским документима проналазимо да је у Бањој Луци 23. маја 1942. године члан делегације коју су са српске стране чинили још командант четничког батаљона «Обилић» Лазо Тешановић, замјеник команданта батаљона «Мркоњић» Цветко Алексић и командир чете у истом батаљону Гостимир Алексић, управо он потписник споразума о примирју са представницима власти НДХ. Нешто касније, у Бањој Луци 14. јуна 1942. године у делегацији коју је на преговоре са НДХ водио Раде Радић успостављена је «гранична линија о не пуцању», тј. о примирју. Управо тај споразум донио је доста добра народу челиначког краја јер су престала усташка звјерства по селима, а народ се вратио из вишемјесечних збјегова по околним планинама својим кућама и почео да обрађује земљу. Максим Тешић је покушавао и да ублажи раздор у српском народу који је владао између четника и партизана.

Борислав МАКСИМОВИЋ,

Челиначке новине 273, јули 2022.