Нити се чиме хвалити нити се коме жалити

Чим се само два километра одмакне од семафора у Челинцу који је синоним центра овог градића на коју год се страну окрене виде се њиве које зарастају у коров. Шире се површине под шумом, углавном неквалитетном, јер деценијама траје интензивна сјеча по принципу «кољи вола за бут меса». Квалитетна обловина одвози се у далеке крајеве мимо челиначких дрвопрерађивача који муку муче са обезбјеђивањем сировина, а на мјесту стољетних букава и храстова остају гране кроз које избија густо шибље. На много мјеста шуме постају непроходне. Некадашњим насељима умјесто људи господари дивљач. Потврђују то и ловачке чеке које ничу као печурке послије кише, док се некадашњим кућиштима губи сваки траг. Истина, има и примјера гдје се оронуле куће у којима је прије више деценија бујао живот замјењују новоградњама, предвиђеним за викендице, али оне су више производ носталгије него озбиљне намјере да повремено замијене градско станиште.

Меховци – село постало ловиште

Све више челиначких села губе статус насеља и постају ловишта.

Село Меховци већ неколико година нема сталних становника. Пекези, Јовановићи, Крупљани, Ћосићи, Вученовићи, Шкрбићи, Благојевићи, Хрнићи, те Хусановићи, Ковачи, Сачићи, Херцеговци и други расули су се на све четири стране земљаног шара. Напуштање родних огњишта почело је већ педесетих година прошлог вијека када су домаћини, схватили да су држави важни само кад треба ратовати, ићи у војску, изграђивати је самодоприносом и плаћати порез. Ношени жељом да својој дјеци обезбиједе боље услове за живот пресељавали су у Карановац, Челинац и периферију Бањалуке, а неки и у иностранство, од Западне Европе, преко Америке до Аустралије. Са ледине почињали су да граде нову наду живјећи дуго у раскораку између села и града. Већина њихових потомака никада није посјетила своју дједовину.

Присилно исељавање десило се почетком рата када су Бошњаци, који су били већинско становништво у овом селу, протјерани, а њихове куће разорене. Након рата средствима локалне заједнице, републичких институција и страних донатора десетине кућа је обновљено, а санирана је и сеоска инфраструктура. Неколико домаћина то је учинило властитим средствима и напорима. Непосредно након рата, а послије обнове првих кућа, пет-шест мјештана покушали су Меховцима удахнути нови живот, али будући да се радило искључиво о старијим особама било је јасно да ће се крајњи циљ тешко остварити. Тако је повратак живота у Меховцима, селу испод планине Бјељевина које се наслања на границу са Бањалуком, која се налази с друге стране превоја Понир, остао само на покушају.

Посљедње три деценије, ни у рату ни у миру, ма гдје у Босни и Херцеговини

живјели, мањинском становништву није било лако, њихови поступци

константно су под лупом с обје стране тачке гледишта, и етничке и

територијалне припадности

На то указује и уредно одржавано сеоско мезарје које се налази уз џамију обновљену прије три године у којем нема хумки из новијег периода што значи да везе између завичаја и млађих генерација Меховчана постају све тање. И данас у селу много је више трагова разарања него новоградњи.А Меховци су били велико и развијено село које је пунило школу, амбуланту, продавницу смјештене у Поповцу као центру овог краја, аутобус, цистерне млијека које су путовале ка мљекарама… У овом селу били су бројни активисти, али и мајстори, посебно ковачи, власници трактора и вршалица који су опслуживали осталих десетак села Поповачке долине. Просјечна надморска висина Меховаца је око 350 метара, а окружено је плодним њивама кроз које теку Меховачка ријека (Брзице) и Бастаски поток, чији ни један педаљ није остајао необрађен. Данас их је већина у корову, а тек мање површине су претворене у пашњаке и ливаде које користе сточари сусједних Балта, Каблова и Поповца у којима је такође сточни фонд на издисају. Када посустану преостала два-три озбиљна овдашња сточара који су већ у старачким годинама у шуму ће зарасти и ово мало њива што је остало.

Прошлог мјесеца од Поповца па према Меховцима асфалтирана је дионица пута дуга близу 700 метара, а још толико је преостало макадама. Пут води и за Балте, па даље за Мемиће и Карановац тако да посао и те како има смисла. Квалитетна путна, електро и водоводна мрежа добра је основа за бољи живот ово мало преосталих становника, али и за евентуално формирање викенд насеља које може да уљепша будућност овог краја. Котор Варош, Челинац, Бањалука – на корак су од овог лијепог брежуљкастог предјела у који је у посљедње двије и по деценије за модернизацију инфраструктуре уложено више јавних средстава него у цијелом претходном периоду који се мјери не деценијама него вјековима. Па упркос томе процес исељавања није се успорио.

Басићи – село које се одупире нестанку

Нешто боља ситуација је у селу Басићи гдје у седам-осам кућа из којих се свакодневно диже дим живи десетак мјештана. Овдје је више обновљених кућа и више знакова живота него у Меховцима, али трагови разарања током рата још су веома видљиви. Село се налази на сјеверној падини горе Радоваче на просјечној надморској висини око 400 метара. Изнад Басића је тромеђа Челинца, Котор Вароша и Кнежева. На највишем врху Радоваче на 567 метара надморске висине доминира храм посвећен Светом оцу Николају који је сједиште парохије Јаворани, сусједног села. Црква брвнара подигнута је 1756, а обновљена је и освећена 2005. године. Стари хроничари записали су да су прије више вјекова за потребе градње и одржавања ове цркве брвнаре чавле ковали басићки ковачи. Нови, каменом зидани парохијски храм у Јаворанима, посвећен такође Светом оцу Николају освећен је 1931. године.

Кроз Басиће протиче поток Студенац са прекрасним водопадима. У вријеме суше Студенац пресахне, али не и извор Јошик који се налази на другом крају села и чија је вода изузетног квалитета.

Сеоска џамија, чија је традиција такође дуга више вјекова, обновљена је, тачније од темеља поново саграђена, 2008. године. Стотињак метара, од укупно километар, приступног пута који ово село преко сусједног села Шахиновићи преко Мемића и Поповца повезује са свијетом асфалтирано је јесенас. Квалитетно је обновљена и електро-мрежа, а Басићани сами одржавају свој водовод саграђен прије рата.

Повратници у ово село држе нешто више од стотињак оваца, двије-три­ краве, и обрађују земље колико могу јер и овдје се ради искључиво о старијим лицима.

Сабиха Храпић, Садика Мујкановић и Фатима Мујкановић истичу да живе мирно, да са безбједносне стране немају никаквих проблема, а да им најтеже пада то што их је мало, што су им чељад расута по свијету и што у селу нема младих. Најближе трговине су им у Поповцу и Мемићима, скоро пет километара удаљене од села, и то не баш добро снабдјевене. И за све остале потребе које су човјеку неопходне ваља им путовати двадесетак километара у једном правцу до Челинца.

И ово село било је пуно добрих и вриједних домаћина. На десетине их је радило што у оближњим градовима, што у иностранству, а највећи дио зараде трошили су у своме крају градећи своја домаћинства и свој завичај.

Сабиха, Садика и Фатима са сјетом причају о некадашњим временима када је у Басићим живот бујао. Истина, током љета у вријеме годишњих одмора, када Басићане повуче носталгија и зов завичаја село живне. Али, то се дешава само током августа, а ваља живјети и осталих једанаест мјесеци.

Призори из села Меховци и Басићи потврђују да посљедње три деценије, ни у рату ни у миру, ма гдје у Босни и Херцеговини живјели, мањинском становништву није било нити јесте лако. Мјештани шта год радили, како год се понашали, стално су били на бројним искушењима. Њихови поступци константно су под лупом с обје стране тачке гледишта, и етничке и територијалне припадности. Ма шта да су урадили, испоставило се да су погријешили, управо како је то било у бајци Тајни вилајет која је вијековима синоним за Босну и Херцеговину.

Демографија

Када је Аустро-Угарска преузела власт у БиХ у Меховцима је у 26 кућа пописан 191 становник што значи да је у просјеку у домаћинству живјело по седам-осам чељади. Број становника се повећавао па их је 1910. пописано 342, након Првог свјетског рата 1921 – 220, 1948 – 373, 1953 – 403 (71 кућа), 1961 – 500, а онда је кренуо стрмоглав пад који је изгледа незаустављив, 1971 – 405, 1981 – 323, 1991 – 266, 2013 – 6 (12 кућа).

У Басићима демографско стање изгледало је овако: 1885 – 116 становника у 13 кућа, 1910 – 96 становника, 1921 – 92, 1948 – 153, 1953 – 173 (35 кућа), 1961 – 228, 1971 – 223, 1981 – 245, 1991 – 237 (222 муслимана и 15 Срба), 2013 – 25 (60 кућа). У Меховцима је 1991. године пописано 196 становника муслиманске вјероисповијести, и то: Јусић 16, Ковач 35, Кудузовић 1, Сачић 71, Херцеговац 19, Хусановић 54, те 70 Срба, и то: Ајкић 15, Благојевић 4, Врањеш 6, Јеремић 1, Јовановић 3, Крупљанин 3, Мандић 1, Марјановић 3, Милановић 5, Николић 1, Новаковић 1, Пекез 11, Рауш 2, Хрнић 2, Цвишић 6, Шпирић 4. За више поменутих презимена данас се ријетко ко сјећа да су икада живјели у овом селу. Исте године у Басићима је пописано 222 становника муслиманске вјероисповијести: Јусуфовић 36, Машић 2, Мујкановић 124, Сачић 13, Ћулум 1, Хусић 46, те 15 Срба, сви са презименом Вујанчевић.

Б. МАКСИМОВИЋ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s