Незаборав (2012), Заувек (2016), па сада Јошавка (2020) –  наслови су књига Добривоја Антонића на тему завичаја. Колико је у њима само снажних емоција, носталгије, чежње, љубави. Три наслова – три ријечи, а казано тако много: кроз двије књиге есеја, или боље казати завичајних сличица и, ево сада, и кроз стихове поеме „Јошавка“ за коју се може казати да је својеврсно стваралачко уздизање живота.

Након осам година, од када је написао своју прву књигу о завичају у прози и четири године касније другу, он пише трећу у стиховима, којом употпуњава слику свог родног села – Јошавке. Чини то овај пут стиховима јер стихови су најкондензованији облик изражавања мисли и осјећања, а и да кроз њих каже оно што је пропустио у прве двије књиге. Овај пут то је поглед на завичај искључиво изнутра, из дубине срца. Он даје дирљиву, шаролику слику Јошавке средином прошлог вијека. То је нешто што је плодно, мирно, заокружено, што почива у њему самом а прожето је романтиком и натопљено преобиљем емоција. Док је писао ове стихове Антонић је пажљиво слушао себе изнутра, обузет таласом снажних осјећања трудећи се да на читаоца пренесе топло поимање завичаја.

Први, од стотину двадесет и осам стихова ове поеме, гласи – Јошавко светице, мајко уснулих хероја. Овдје се очито мисли на све Јошављане пале за свој род и вјеру од ратова са Турцима, преко Другог свјетског рата па до посљедњег Отаџбинско-одбрамбеног рата. Јошављани су увијек била на правој страни, али не и на побједничкој, па су им због тога Судили … охоли победници. На све њих се односе и стихови:

Гинули су храбро један до другог,
ко златне јабуке не бојишту осташе,
Не видећ ни потомка свога…

Наведени први стих поеме уједно отвара и асоцијације на времена када је Јошавка одбацивала учешће у било каквим подјелама и опредјељивала се за борбу против окупатора, ма ко он био. Идеали су увијек били род и вјера. Често је цијена била висока, коју су плаћали и потомци „уснулих хероја“. Не пристајући на улогу људи другог реда, многи су се расули „светом пустим“. А баш тамо, у пустом свету, најпотпуније се схвати шта је завичај.

Рецензент ове књиге истакнути наш поета и културни стваралац Перо Зубац је био у праву када је казао да „Нико не живи у свом завичају него живи у свом родном месту или крају. Завичај је тек кад се одмакнеш далеко од њега.“ 

За Добривоја Антонића завичај је мјесто интензивне и ведре  извируће радости, поготово у доба када живот већ подавно пређе кулминацију, а вријеме када је душа била савитљива, остане далеко иза човјека и умјесто тога обузму га успомене.

Пјесник Перо Зубац каже да је и он, у позним годинама, осјетио носталгију завичаја на што је одговорио књигом о њему, те да је и у овој Антонићевој књизи „препознао тај неодољиви зов завичаја… мирис предела, лепоту видокруга за дечије очи… пуно емотивног набоја, а без патетике, са мером дивљења и жаљењем за минулим временом… са дозом искрености коју може да поднесе добра песма.“

Занимљиво је да Антонић, иако је имао веома успјешну каријеру у Војводини, односно Новом Саду, стиховима у поеми, каже:

Кајем ли се што напустих наш дом,
Не питај молим те, родитељко драга.
Неразумна жеља у животу мом
Одвела ме до немила и недрага.“  

Он исповједнички изражава своју носталгију па и тугу одвојености од завичаја са непатвореном искреношћу. Мишљења је да се истинска срећа може наћи једино у окриљу свог родног краја, гдје туге не може бити и чуди се што из тог „раја“ многи људи лакомислено одлучују да оду.

Аутор својим стиховима описује идилични живот завичаја, онако како га је видио очима дјетета, премда свијет виђен очима дјетета није вјеродостојан. Присјећа се ведрине живљења тих давних година, слава, зборова, момачих и дјевојачких пјесама и ашиковања. Сјећа се вечерњих прича које су га узбуђивале:

Играју ли ноћу на Саставцима виле,
Плаше ли момке окасниле с прела,

Сада, гледано с велике временске и просторне дистанце, њему предјели његовог завичаја изгледају бајковито:

Кривуда ли заносно Млинска ријека
кроз ниску витих јошика?

Његово виђење завичаја храњено је традицијом и носталгичним сјећањима која могу да буду и наша.

Уносећи у стихове болне откуцаје свога срца и општечовјечанска осјећања која су претежно носталгична и узбудљива, а описи живи и увјерљиви Антонић никада не прелази преко црте искреног исказа:

Године ме стижу тужније и брже,
Прибећи немам куда, ни коме.
Враћам се очинском дому ближе,
Да будем свој на своме…
Вратићу се у зору Госпојинску,
Да пробудим милу родитељку,

Ови страствени стихови непосредни и искрени, писани из унутрашње потребе, исказани са великом убједљивошћу и жаром имаће велики одјек, свакако ће додирнути и ганути читаоце, а посебно Јошављане. По тону и садржају, како је испјевана она и заслужује да буде запажена. Антонић пише што је могуће једноставније. А то је тежи начин. И баш у тој једноставности и јесте квалитет стихова ове његове биографске поеме коју карактеришу искреност, звучна поетичност, лиризам и фолклор.

Хиљадама година пјесници су пјевали о своме завичају па се новога не може пуно тога наћи и рећи, али Антонићева поема ипак има у себи нешто што је само његово: посебну свјежину, осјећајност, виталност, свјетлост и дух. Књига је илустрована са 26 пригодних и пажљиво одабраних фотографија с мотивима из Јошавке и изашла је у издању Народне библиотека „Иво Андрић“ Челинац и „Прометеја“ Нови Сад у тиражу од петсто примјерака.

Овај кратки приказ бисмо завршили ријечима пјесника Пере Зупца: „поема Јошавка је драг, вредан, неописив и недописив дар Добривоја Бобе Антонића своме завичају.“

О аутору

Поема «Јошавка» трећа је књига Добривоја Антонића објављена за посљедњу годину дана. Претходне двије су збирка афоризама «У говорима до гуше» и «Новосадски олимпијци» из које смо поглавље о врхунским спортистима поријеклом из Републике Српске, а који живе у Новом Саду, објавили у броју 259. из маја 2021. године. У броју 261 (јул 2021) објавили смо и вијест о изузетно запаженој промоцији ове књиге у Новом Саду.

Добривоје Антонић (Јошавка, 1952) истакнути је друштвени, привредни и спортски радник Новог Сада и Војводине гдје је обављао низ руководећих функција: Спортски и пословни центар «Војводина», Спортски центар «Сајмиште», Одбојкашки клуб «Војводина», Бања «Термал» Врдник, Национални парк «Фрушка гора», Управа Владе Војводине. Био је главни и одговорни уредник и колумниста више листова и часописа. Аутор је три монографије (о спорту, лову и природи) и двије збирке есеја о родном завичају («Незаборав» и «Заувек»). За изузетан допринос развоју и афирмацији културе челиначког краја 2015. године додијељена му је «Михољданска повеља».

Антонић тренутно ради на прикупљању грађе за Родослов Антонића из Јошавке.

Отац је Бојане и Петра и дјед Мие, Андрије, Михајла и Луке. Данас као пензионер живи у Новом Саду. 

Момчило СПАСОЈЕВИЋ