Насеље Дубраве Старе звано Велике њиве, гдје је некада била сточна пијаца у овом селу, дјелује веома идилично. Смјештено је на падинама Дубрава уз некадашњи пут који је ово село преко Дубрава и Кантар брда повезивао са Челинцем и свијетом. Након изградње регионалног пута Челинац – Прњавор ово насеље је остало готово скривено од свијета што му је дало посебну чар. До центра села које је добило обрисе малог градића удаљеног око петсто метара води асфалтни пут. Међу тридесетак домаћинстава расутих по околним брежуљцима ту живе Радивоје и Крстана Јанковић. Како веле, у слози са цијелим комшилуком.

Радивоје је један од најстаријих челиначких живих шумара. Рођен је у Вијачанима Горњим 1934. године и таман када је требао да пође у школу почео је Други свјетски рат.

– У рату су ми поред осталих погинули брат Милутин (1925-1945) и тетак Новак Пивашевић (1910-1942) који био партизански командант и проглашен народним херојем. Моја тетка Ковиљка, сестра мог оца Ђорђа, била је Новакова супруга. Нису имали дјеце, а након његове смрти тетка се преудала. У рату јој је погинуо и други супруг, па се вратила у нашу породицу гдје је дочекала старост и умрла. Јадница, баш није имала среће. Сјећам се чврстих загрљаја тетка Новака који је био стасити момчина – присјећа се Радивоје свога дјетињства.

Занимљиво је да се у историјским документима као година рођења Новака Пивашевића води 1904, а на његовој спомен-бисти у родном селу 1910. Он и Милош Дујић, такође народни херој, убијени су заједно, баш у Дубравама, 15. августа 1942. године као заробљеници. Ликвидирао их је неодговорни и бахати припадник четничког покрета. У тренутку ликвидације биле су им везане руке.

– Мој брат Милутин био је борац 18. Средњобосанске бригаде. Погинуо је у Масловарама гдје је и сахрањен и не знамо гдје му је гроб. Његово име није наведено ни на једном споменику, а као оправдање градитељи споменика су наводили то што су Вијачани Горњи прелазили из Прњавора у Челинац – прича Радивоје.

Милутин се ипак помиње у књизи «Културно-историјско насљеђе челиначког краја» (СПКД «Просвјета» и Народна библиотека «Иво Андрић», Челинац 2018) у одјељку Погинули борци СУБНОР, што значи да ипак није заборављен.

Након завршене основне школе у родном селу Радивоје није дуго чекао да обуче војничку униформу. То је била судбина његове генерације. ЈНА је служио средином педесетих година у Ивањици.

По доласку из војске тражио је начин да настави школовање и убрзо се као напредан омладинац нашао у Сарајеву у Шумарској школи. Након завршетка школе запошљава се у шумарији у Шипрагама гдје ради шест година.

– Када је 1963. године одлучено да се у Дубравама затвори Пољопривредно добро «Данко Митров» и оснују Индустријске плантаже ја сам одмах прешао у то предузеће у којем сам радио од његовог првог дана до мог пензионисања 1996. године. Мој терен био је огроман, све до Рајчеваца, а прелазио сам га најчешће мотором у свим временским условима осим у вријеме дубоких сњегова. Тада нити је било аутомобила, нити је било путева кроз шуме као данас – казује Радивоје.

«Индустријске плантаже» данас се најчешће на састанцима Скупштине општине Челинац помињу у негативном контексту, али Радивоје памти времена када су челиначка општина и локално становништво од овог предузећа имале велику корист.

– Шездесетих и седамдесетих година у предузећу је било запослено тридесетак радника, али је дужи период у години било преко 300 момака и дјевојака који су радили на дневницу (сезонски радници). Пјесма момачка и дјевојачка орила се тада Дубравама. Радни дан је почињао пјесмом и завршавао се пјесмом – евоцира успомене стари шумар који је деценијама био активан и у радничким организацијама и у друштвеној заједници.

У Дубравама одавно се не чује пјесма. Углавном се чује звук моторне пиле, а покаткад тишину наруши и прасак ловачке пушке.

Међу сезонским радницама била је и стасита дјевојка Крстана Дамјановић која је за око запала већ искусном шумару.

– Он – стари лисац, ја – дјевојчурак, 1969. године ступисмо у брак – вели Крстана.

– Био сам момчина, могао сам да бирам и раније, али сам тактизирао – додаје Радивоје своју верзију.

Прво брачно гнијездо свили су баш у кругу предузећа. И ту су остали све до Радивојевог пензионисања 1996. године. Сина Горана добили су 1970, а Небојшу двије године касније. Горан је кренуо очевим стопама и данас је шумар, а Милан је завршио Војну академију у Београду, пуковник је по чину, по војним мисијама обишао је добар дио свијета и има блиставу војничку каријеру. Обојица имају своје породице, па Радивоју и Крстану су подарили и унучад, Лидија је медицинска сестра, а Милан се угледао на оца и приводи крају Војну академију.

Дубраве као ловиште под посебном заштитом и природни бисер челиначког краја деценијама су биле стјециште политичке и привредне елите. Ту су у лов долазили «сви осим Тита», а и он је више пута најављиван. Радивоје као шумар и одговоран човјек све њих је дочекивао, проводио кроз шуме и испраћао.

– Ту сам многе познате личности упознао. Међу њима су били предратни политичари Ђуро Пуцар Стари, Никола Стојановић, Момо Капор, Војо Митров, генерал Миле Тркуља и многи други. Од свих Ђуро је био најнепосреднији човјек. Ја и он пили смо ракију из исте флаше – објашњава Радивоје додајући да он никад није био ловац иако је живот у шуми и с ловцима провео.

Док је радни стаж приводио крају купио је једну њиву на падинама Дубраве и ту почео кућу да гради. По пензионисању су се у њу уселили, а још увијек није довршена. Има посла и за синове. На питање како се то њему десило да као шумар за живота не заврши ни једну кућу, а цијели живот скромно живи, одговара:

– Осјећам да ме људи који ме познају веома поштују. Можда је поред осталог и то разлог. Мени то много значи.

Радивоје воли и да чита, а за своју душу пише и поезију, правим краснописом. Углавном су то сјетне пјесме о младости, обичајима, завичају, сеоском животу:

Угријало са Градине сунце,
Заиграло у грудима срце.
Послије много прољећа и љета
Гордана се кроз Укрину шета.
Шетала се обалом крај ријеке
Сјећајући се шездесет и неке.
Шетала се крај Укринског моста
Ту је било пољубаца доста.
Оде у град лијепа дјевојка
Удала се за градскога момка.
Удала се и родила сина
У срцу јој остала Укрина.

Б. МАКСИМОВИЋ