Трагом једне реченице иза које стоје два Бранка

Једна од најпознатијих реченица нашег чувеног књижевника Бранка Ћопића (1915–1984), чије сјајно и богато књижевно дјело, нажалост, младе генерације данас нити познају нити разумију, гласила је „Знам ја нас, јебô ти нас“. Ту реченицу, која је заправо кратка дефиниција карактера нашег народа, многи наши умјетници, али и читаоци Бранкових дјела, често су цитирали. Неки су наводили име аутора, a други је приписивали властитом умовању. За разлику од многих сâм Ћопић је признао да је ту мисао чуо ‘од једног свог комшије у селу Челинцима крај Бање Луке на збору бирача‘.

У првом роману нашег популарног књижевника, некада новинара и истакнутог политичара, Вука Драшковића „Судија“ који је објављен 1981. године и од тада доживио преко педесет издања, при крају књиге стоји и овај пасус: ‘Књижевник Бранко Ћопић опет му се, двије године касније, након честитке на пресуди доктору Озрену Станивуку, ево, јавио: Аферим у свему и Хвала Вам на свему, драги друже Видовићу. Поступак према Вама нимало ме није изненадио. Јер, знам ја нас, јебô ти нас, како рече један мој комшија, на збору бирача, у селу Челинцима крај Бања Луке‘.

Тај сељак заправо није био комшија Бранка Ћопића него његов имењак, упокојени поштар Бранко Максимовић (1924 – 1990), који је успут био и друштвено-политички радник и боем. И он је, управо као његов имењак Ћопић, често бриљирао својим сочним језиком, осебујном појавом и непредвидљивим потезима. Потписник ових редова као његов синовац из његових уста у дјетињству више пута је чуо ову реченицу која му је била узречица, као и многе друге које ништа мање нису занимљиве.

Branko Maksimovic postar
Поштар Бранко Максимовић

А њих двојица, Бранко поштар из Поповца и Челинца као дугогодишњи одборник, и Бранко књижевник рођен у Хашанима испод Грмеча који је након рата живио и стварао у Београду, могли су се срести више пута јер је Ћопић често долазио у Челинац. Могло је то бити највјероватније на свечаностима поводом обиљежавања Дана општине Челинац (20. април), што јесте догађај сличан Збору бирача, како тада тако и данас, или поводом Дана оснивања Првог крајишког пролетерског батаљона (25. март, у Челинцу), чији борац је био и у њему погинуо Рајко Ћопић, Бранков рођени брат. Подсјећамо, Ћопић, који је и сам био учесник НОБ-а, о оснивању Првог крајишког пролетерског батаљона написао је чувену пјесму о Здравку Челару, првом команданту ове ратне јединице, и пролетерима. Стихови из ове пјесме: „А њих је било десет на једнога / О, зар се и то може? / Да, ми смо пролетери!“ уклесани су на спомен-плочи постављеној на згради Биоскопа „20. април“ у Челинцу која се данас чува у кафићу „Сан Марко“.

Branko sa djecom iz Strba pored spomenika zrtvama fasizma u Celincu
Бранко Ћопић са дјецом из Штрба поред споменика жртвама фашизма у Челинцу

Познати српски новинар Зоран Пановић објашњава: „Главни јунак Драшковићевог романа ‘Судија‘ је судија Ратко Видовић. У реалном животу инспирација за њега био је судија Илија Радуловић (1937), касније (и данас) угледни адвокат. Ратко Видовић, односно Илија Радуловић, судио је 1971. у Тузли у случају ‘магнетофонска трака’ који се иначе догодио у Бијељини. Лекарка Михић је ‘завела’ свог колегу, укључила магнетофон – он је ‘ударио’ по Титу, водећој улози Савеза комуниста, по самоуправљању и другим табу темама, и потом му је рекла – или посао или трака иде тамо где треба. Радуловић је одбацио магнетофонску траку као доказ и по први пут у светској пракси на суд довео професора етике као вештака. Кад је 1971. Илија судио у овом случају, Вук Драшковић је као новинар Танјуга био на одслужењу војног рока. Синопсис за роман написао је 1976. на југу Африке где је боравио као дописник Танјуга. Судија Радуловић је тада већ разрешен дужности и практично протеран из Босне, тадашњег тамног вилајета комунистичког феудализма“.

vuk-draskovic-sudija

Сматрало се да је он својим пресудама пресуђивао заправо Титу и партији, a он је уистину само поштено обављао свој посао. Судио дјелу, на основу закона, логике и бистрог ума, а не по партијским и вођиним директивама. Убрзо ће Тито, коментаришући баш Радуловићев начин рада, рећи ону своју чувену реченицу: „Имамо судије који се држе закона као пијан плота“.

Пановић даље каже: „Вук Илију упознаје тек по повратку из Африке. Овај му прича о ‘магнетофонској афери’ и другим својим ‘екстремним пресудама’ које му даје на увид. Вук му још није био рекао да ће писати роман. Иначе, Радуловић је у каријери пресудио и једној ‘кривини’ (да, баш кривини на путу), доказавши да је она због лошег пројектовања крива за саобраћајну несрећу, а не формални починилац.

У ‘Судији’ шпијунска трака подметнута је др Озрену Станивуку. У Скупштини Србије почетком деведесетих Вуку Драшковићу је пришао високи функционер СПС Бранислав Бане Ивковић и захвалио му што је у свом роману одбранио част његовог оца. Тек тада Драшковић сазнаје да је лик коме је дао литерарно име Озрен Станивук, у ствари др Небојша Ивковић.

Партијски органи рекли су да је магнетофонска трака као доказ, фонетички и етички у реду. Професор етике Светозар Стојановић, као судски вештак, рекао је супротно. Али, у тадашњој држави нису могле да постоје две истине.

Поводом педесетог издања ‘Судије’ у више наврата сам разговарао са Вуком и Илијом, који су се нашли заједно деведесетих и у СПО. Поред тога што смо констатовали да их и даље зближава истим жаром Достојевски као некада, помало парадоксално, оба моја саговорника закључила су да је у ‘оно време’ било више правде и више правне државе него данас.“

Судија Радуловић постао је тада један од најпопуларнији свјетских правника и ушао у уџбенике на студијима права. Својим бесједама и одбранама у судницама и данас одушевљава нашу јавност. Њему је заиста Бранко Ћопић – који је и сам прогоњен од власти, због чега је највјероватније и извршио самоубиство 26. марта, само дан након дана оснивања Првог пролетерског батаљона – честитао на храбрости уз попратну поменуту реченицу.

А што је у поменутоj реченици Ћопић рекао у селу Челинцима, а не у Челинцу, не треба да му се замјери. Прво, Челинац је у то вријеме и био село. Друго, у београдском листу „Политика“ од 12. септембра 2018. године објављен је текст поводом инцидента на полагању камена темељца новом градском мосту између Милорада Додика и Драшка Станивуковића под насловом „Челинци – подметачина или агресија власти“. Узгред речено, на изборима који ће услиједити за мјесец дана након инцидента тријумфоваће и Додик, тада предсједник Републике Српске који ће постати члан Предсједништва БиХ, и Станивуковић, тада одборник у Градској скупштини Бањалука, који ће добити појединачно највише гласова у БиХ и постати посланик у Народној скупштини РС. И данас, двије године послије овог инцидента они својим дуелима обиљежавају нашу политичку сцену.

И овај случај најбоље илуструје реченица два Бранка, Максимовића, који ју је први преко свог језика пребацио, и Ћопића, који ју је прославио.

Борислав Максимовић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s