Пошто нисам велики љубитељ свих ових личних историја, историчара од којих сваки своју историју прави и те исте историје као вида опхођења према прошлости, ову причу започињем са ближом историјом Берлина. По мени, то је истовремено најзначајнија и најбезначајнија ствар у овом граду; оправдање за прву тврдњу/тезу лежи у данима између средине другог свјетског рата и рушења славног зида који је раздвајао државу, град, насеља, породице, културе, политичка опредјељења и тако до сутра; оправдање за другу тврдњу лежи и не планира да се дигне из историје као такве, јер данас је познато најмање неколико страна које вјерују/увјеравају у то да је њихова прошлост заправо била болнија, безбрижнија, бучнија или тиша од прошлости човјека који је живио са друге стране зидова. Заправо, за историју у Берлину у већини тренутака нема мјеста, јер ово или оно сада које живимо, видимо и удишемо садржи пуно више моћи од било које историјске секвенце у коју можемо, колика год наша знатижеља била, једино лажно да упловимо и ништа више.

Берлинско сада је много боље од било које илузије, јер је оно и илузија и стварност само по себи. Илузија Берлина јесте да је он главни град вјероватно најуређеније европске државе, и као такав требало би да буде педантан, требало би да буде чист, да пршти од технолошких достигнућа, да буде цакан и да сија… Тако је, да, али је и много далеко од тога.

У Берлину је забрањено конзумирање алкохола на јавном мјесту, али он се конзумира опрезно – флаша је у џепу од јакне, само без галаме и све се да средити; ако ти којим случајем та флаша испадне и разбије се од под, кроз пар минута осјетићеш додир униформе на свом рамену, и ту си – (већ видиш шта ћу да ти кажем) – поштено најебао. Сумњам да ћеш добити иједан ударац по носу или по бубрегу због тог вјероватно ненамјерног чина, али џеп ће да те заболи. Дакле, овдје ништа није нападно, али јесте дјелотворно.

Читав град је шарен, што од графита, што од кафана, ресторана, музеја, реклама и тржница, али ни у једном тренутку нападно шарен; графите мораш да потражиш, а ту су, стално си њима окружен; рекламе те не преклињу да их погледаш; кафана и ресторана има за свачији укус, слух и џеп – ако си љубитељ алтернативног свијета, ту је читава гомила локала у којима имаш све, од електронског звука па до саксофона а ако ти, са друге стране, из звучника грми Бађи, пут ће, иако је вјероватноћа мизерна, некако да те нанесе у сјатишта „наших“.

Превоз у граду је прича за себе: при погледу на мапу саобраћаја, због њене једноставности, можеш врло лако да се запиташ да ли је та мапа била дио задатка у вртићу на тему „Како бисте ви организовали превоз у свом граду?“ – много је једноставна, све је буквално нацртано, и у станицама и изван њих, и сналажење унутар града није никакав тежи подухват, а иако возила нису најновијег кова, пребацивање путем јавног превоза с краја на крај града са петомилионском популацијом траје као пребацивање од Зеленог вира до Туњица. Дакле, нешто око сат времена.

Разноврсност потражње, по правилу, прати и саму разноврсност добара: Турци имају свој дио града, туристи имају своје дијелове и атракције, Берлинери своје штекове, и сви они су под палицом једне државе и једног града који зна како да их усклади, и ето ти идеалног рецепта: нађи начин да научиш како да контролишеш свој неред, и бићеш сит и сретан докад год те буде било.

Због тога данас у Берлину, како сам негдје прочитао, постоји више музеја него кишних дана, данас у Берлину можеш да купиш било коју фришку воћку која ти падне на ум, ма можеш да радиш шта год пожелиш, и у томе никада нећеш бити сам. Ево, да сада измислиш спорт, даш му име и утврдиш његова правила, и ако се након тога мало распиташ по граду, схватићеш да постоје људи који се тим спортом већ увелико професионално баве, и ако будеш имало заинтересован да им се придружиш, чекају те раширене руке. Јер, град је сигурно довољно патио, и овде стварно ваља доћи ако ништа због симфоније лагодних мисли и још лагоднијег хода те проклете полуцрнкиње из С-Бана број 5, која је толико лијепа и стасита као да су је вајали и клесали кроз девет пуних кругова Мјесеца да би на крају добили ову јунакињу из Рундекових пјесама.

Драган Остић