Мит о срећи

Јапанци сматрају да ће им срећу у новом циклусу донијети цврчак ако га нађу кад двије године једна другој у сусрет журе, Аустралијанци трагају за прасетом, а на «црном континенту» тражи се бијели слон.

Непобитно је да ни најсамоувјеренији људи не занемарују утицај судбине на свој животни пут, што значи да се она љепша страна живота тражи, али и с нестрпљењем чека. Мит о срећи стар је колико и човјек, то је вјечити изазов и искушење.

Искусни људи су се увјерили да је срећу много лакше наћи него задржати. А опет, наша велика поетеса Десанка Максимовић хартији се повјерила:

Срећа је лепа само док се чека
док од себе само наговештај да.

Ријеч срећа никада више није на уснама и у мислима као приликом доласка нове године. С разлогом, јер она обећава нови раст, нови почетак, нову наду. Календар се кроз историју мијењао. Народи су имали и мају своје обичаје, али смисао свих светковина поводом «најлуђе ноћи», свих новогодишњих обичаја, увијек је и свагдје исти: достојанствено испратити једну и у ведром расположењу, као с добрим предзнаком, дочекати другу животну етапу. Вјерује се да ће се у том правцу усмјерити догађаји.

Индустријализација је учинила своје, промијенила многе обичаје. Тако више ни новогодишње честитке не носе поштари у својим торбама, већ се оне саопштавају телефоном или електронским средствима. А трајале су дуго, чак неколико миленијума, пронађене су чак и у старој Кини.

Новогодишњи обичаји широм свијета су пуни симболике. Примјера ради, Јапанци сматрају да ће им срећу у новом циклусу донијети цврчак ако га нађу кад двије године једна другој у сусрет журе, Аустралијанци трагају за прасетом, а на «црном континенту» тражи се бијели слон. Нису могли теже изабрати, па им можда због тога и недостаје много среће.

Кич је у многим областима замијенио изворне народне обичаје, па је и разумљиво откуд га толико и на новогодишњој трпези. А познато је, до истека старе године, једе се ћуретина или кокошетина, јер живад, тражећи храну, земљу чепрка уназад, и тако за собом баца и све зло. Кад почне бројање времена испочетка, прелази се на прасетину. Ове животиње земљу рове напријед и тако трагају за својом срећом. Поводом доласка нове године, даровање је уобичајна појава. Дарови су симбол новог периода због чега су неизбјежни за рођендане, дакле почетком личне нове године, свадбе, такође новог периода живота, па изласка новог производа, прве употребе добитка и слично. Даровима се жели привући заштита богова како небеских, тако и земаљских, а све да би се гестом добре воље и слутњом изобиља отпочео нови циклус. Уз дар и честитку, редовни пратилац је и пољубац, а он је већ залог добронамјерности, другарства, наклоности, мира или чак помирења, ако је већ дотле дошло. Пољубац, наравно, ако није Јудин, симбол је сједињења и пристанка. Све мање се љуби рука, поготово нога, а ако се кад то учини, онда треба да се сматра гестом смјерности или молбе за заштитом. Говорити о новој години, даровима и честиткама, а заобићи Дједа Мраза, значи начети, а не довршити мисао. У «документима» овог свјетског путника каквог га познајемо, пише да је рођен 1930. године, а у рубрици «име оца» стоји Норман Роусер, по занимању цртач. Стар је дакле осамдесет и двије године, а за то вријеме «фаца» му се нимало није промијенила, а таквог космополиту на земаљској кугли, тешко је наћи. Овај весели дека на свијет је дошао само с једном намјером и он је томе досљедан остао – дијелити дарове свој дјеци свијета, и то за Нову годину, односно Божић, што руку на срце, нема неке суштинске разлике, јер је Христово обезивање, које је начињено осми дан по његовом рођењу од 813. године уведено као први дан године, била она по грегоријанском или јулијанском календару.

Дједа Мраз није оптерећен вјером и бојом коже, а с обзиром на чињеницу да се ради о савременом бићу, лако се прилагодио масмедијима и урбаном животу и по свему судећи ужива и у популарности. Што се тиче самог Дједа Мраза, он већи дио године живи повучено на далеком сјеверу, у финској општини Рованијеми, одакле на пут око свијета креће у саоницама које вуку ирваси и изворно му је име Јоулукупи (Санта Круз на енглеском). Постоји више институција које на његову појаву жустро реагују, тврдећи да је у питању кич. Међу оне који с резервама тумаче његову улогу је и Српска православна црква која има богату традицију у обиљежавању божићних светковина. Мора се признати да су овом случају разлози за негодовање оправдани.

Српски народ слави Богомладенца, младог Бога, дакле младо биће, а не дједу, и то у кругу породице, а не на улици и тргу. Истина, и овдје се примјењује селекција, јер Божић Бата навраћа само у домове вјерника који су досљедни Христовом путу.

Много је разлога да се утврди да је заиста Дједа Мраз настао по обрасцу светог Николаја, пошто му по спољашњем изгледу сличи, а познат је управо по дарежљивости, само је озбиљнији. Највећа је разлика баш у наступу, јер Николај Чудотворац све ради тихо, готово тајно, «што десница да, љевица да не зна». Такође, свети Николај дарива све људе, не само дјецу, а успут је чини чуда, поготово на мору, спашавајући морнаре. Незаобилазан новогодишњи реквизит је и новогодишње дрво, а у ту сврху се користи јелка или цер, раније код Срба. На њему свјетла која сијају представљају сунце, мјесец и звијезде што свијетле у васељенском дрвету.

Све је дакле усмјерено ка призивању среће, а представа о њој у народној традицији Срба мијењала се током времена и појмовно развијала. Етимолошки се појам среће развио из сасвим конкретног значаја – замислите, од ријечи сусрет.

Тако се вратисмо оном ишчекивању с почетка ове приче. Срести, наћи, као корјен појма среће, својим значењем конкретно упућује на некадашњу представу о животној срећи која је током времена добила и апстрактније значење. Тумачећи изворно значење овог појма, сусрет, указује се на сву тајновитост коју срећа са собом носи. У том случају незаобилазна је и случајност, што је сасвим логично ако се зна да на свом животном путу човјек не зна шта ће и када срести. Упр-аво та неизвјеност срећу и чини непознаницом која измиче рационалном очекивању. Отуд и повезивање среће са вјеровањем у су-дбину и нека невидљива бића која наводно одређују животни пут појединца. А када срећа стигне у један живот, по правилу у њему се кратко задржава. Описивање среће ни у причама не траје дуго, то су увијек само тренуци. Филозоф Монтескје имао је доста разлога за констатацију да је срећан онај народ који нема богату историју, а Хегел с правом тврди да се периоди мира и среће једног народа обиљежавају празним страницама у историји. Ко да су за своје тезе узимали примјер Срба.

Зато уочи ове Нове године најбоље је да свом народу пожелимо да у његовој историји 2013. година не заузима много простора јер без колективне тешко је очекивати и личну срећу.

А осјећати се срећним у доброј мјери је начин, стил, живота. Само ријетки тај осјећај имају без неког конкретног повода – само зато што су живи и здрави и што их разна несрећа заобилази.

А поштено говорећи, човјеку је баш то довољно да се сматра срећним. Отуд и она народна да је свако ковач своје среће. Дјелиће животне радости треба склапати у цјелину и тако градити властиту срећу.

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s