На ову занимљиву и лијепу причу која непотписана кружи друштвеним мрежама пажњу су нам скренули наши читаоци. Надамо се да ће нам се и аутор јавити.

Подсјећамо, темељац за нови Градски мост, назван „Србија“, положили су 9. септембра 2018. године тада високи званичници Републике Српске Жељка Цвијановић и Милорад Додик, и начелник Челинца Момчило Зељковић. Мост је отворен симболичним пресијецањем врпце 25. јула 2019. године од стране Жељке Цвијановић, министра у Влади Србије Зорана Ђорђевића и Момчила Зељковића. Градила га је фирма „Арагоста инвест“ Вељка Јарића из Бањалуке средствима локалне заједнице, Владе Републике Српске и Владе Републике Србије. Пројекат је поклонио Спасоје Дерајић, власник Пројектне куће „Бегинг“ Бањалука – Београд.

Заплакао сам право два пута у животу.

Први пут у централној Босни, а други пут у централној Италији.

Заправо, оба пута био сам у метроу своје душе, растрган између сунца туђег мрака и хладноће ничијег длана, чекајући као Хари Потер неки измишљени воз на измишљеној станици што це ме одвести на измишљено мјесто у којем ћу да измислим… вјероватно љепшу прошлост.

У срцу Тоскане, између Фиренце и Сеине, сакрио сам се сам од себе.

Кабернет саувњон, архитектонски пројекти и непрегледна поља са терасе старе камене куће у којој сам живио, често су ме мислима носила у Херцеговину. Тај мирис винове лозе у спарини септембарске вечери све до Милана и назад распрснуо би љубав наоколо како само може у Италији. Спустим се суботом дугим уским уличицама све до самог центра Фиренце па ми се учини ливањски сир на тезги шарене пијаце, али то није била носталгија. Кладио бих се да се из Босне у свијет однијело много тога. Од обичаја “пљуни па попиј” па надаље.. Тај понос Римљани су наслиједили од нас. 

Сад већ прошле године у новембру добио сам мејл од најбољег пријатеља из дјетињства, Тибора Р. Забравио сам му чак био и име. Погођена поплавама, мала касаба налик оној Андрићевој, вапила је за новим мостом који би градић спасао од наредних поплава. Тибор се тамо доселио у међувремену, ја педесет година нисам ни прочитао ни изговорио име те општине.

Централна Босна, општина Челинац, моја прва љубав и ево га, мој први пређен мост…

 Да ми је неко причао, повјеровао бих вјероватно. Живот нас врати на свако мјесто на којем смо застали чак и на секунд, зашто и због чега нико није докучио. Ја те “случајности” зовем рупе у времену, које прогутају па испљуну а онда попију, баш као Италијани.

“Намро сам се страха за два живота!”- мој покојни отац је ту метафору користио да опише животне ролеркостере у којима је на крају све добро прошло. Ја бих тако описао свој лет Аир Сербиа компанијом. Небо над Београдом мркоцрвено, ваздух влажан, дисање отезано, јер враћам се на “мјесто злочина.“ Да се разумијемо, у питању је дјечачка љубав, нешто шега сам се заправо сјетио оног момента кад сам прочитао поруку, нешто горко-слатко попут Кабарнета из Тоскане кад одлежи педесет година на идеалним условима па се у сутону, виноградске идиле, неприпремљеном непцу приреди ватромет окуса. Тибор ме дочекао у Београду на најљепшем могућем сплаву на свијету са којег је неки студентски бенд свирао ”Скопље, Београд, Беч и даље на запад..“ Вјероватно су ми засузиле очи па сам се вадио да је до кошаве, а Дунав је мени у инат тако подмукло мирисао на Венецију.

 Турска кафа са коцкицом шећера у било које доба дана. Да, то је Балкан. Пожелио сам да крстарим Дунавом као на екскурзији у средњој школи, да будем заљубљен и бунтован, да одгурнем од себе све оно што ме смиривало и натјерало да помислим како ми је тијесно на овим подручјима. Разговарао сам са Тибором о пројекту за који ме позвао а у глави су ми одзвањали звуци карневалских бургуа Риа, медитерански зачини закуске стварали су вертиго мојим емоцијама…

Никад нисам волио ноћна путовања колима. Превише туге се проспе по друму чим прође поноћ.

Јеретик, атеиста, католик, жидов… Обзиром на генетски џумбус никад нисам знао шта сам то заправо ја, све до момента када непланирано одлучих да зауставим путовање и скренем ка манастиру Свете Петке у Бијељини. Тада сам схватио да сам само дијете, ситан, мален и пролазан.

Пожелио сам да молим, да упијем очима фреске и велуре. Да натопим душу смирном и тамјаном док клечећи пред олтаром осјећам струјање свих религија својих предака у крви. Чујем их како се стапају у три ријечи, са истим значењем на свим језицима свијета.

…

Јутро у Бијељини познаје се по звуку трактора и пјесми ратара док весело сакупља принос житарица. Напојен неком чудесном енергијом равнице и сунца, цијенио сам да би Семберија могла да се такмичи са најљепшим цвјетним пољанама Лихтенвурда и да у тој трци Холандија остане посрамљена. Послије Бијељине могла је љепша бити само Бањалука, а до ње смо чини ми се дошли у трену. Шетња Господском улицом па први пољубац у парку Младена Стојановића. Деда са бицикла који ми добацује да је пољубим и посрамљени ја пред њеном љепотом. Дивно је било бити клинац у Бањој Луци. Фасцинантно је како ми пролазимо а вријеме мирује и тек повремено допусти да примијетимо како ријека несметано тече а ипак нигдје не одлази. Мислим да је тако и са првим љубавима, а кад би Врбас могао да ми дошапне вјерујем да би то било одобравање.

Наредне дане посветио сам пројекту, односно финалним радовима пред само отварање моста. Замисли се човјек али да, у Босни неко отвара мост. Задовољан што сам помогао, незаинтересован да бих церемонији присуствовао попео сам се на оближње брдо. Шетња Челинцом ме подсјетила на службени пут у Братиславу. Чини ми се да су се једнако тихо и скромно носиле ове стрмине са вјековима.

Наједном испред себе угледах вински путоказ. Који год бог да ме је гледао, хвала му.

У срцу природе, преко борове шуме и непрегледног сокака запљеснуше ме мириси опојне тамјанике. Њено величанство винарија Јунгић. Не знам да ли ми је недостајала Италија или ми је недостајала Босна.

Поетско вече за одабране, казао бих. Али се осјетих добродошлим. Испред мене се нађе кабарнет сувињон од чије ароме ми застаде дах. Јак мирис храста, трешње, поноса и пркоса. Сиров, свјеж а опет тако питак и еманципован, заправо описивао је карактер свог народа. Ех, да су Данте и Петрарка могли засјести у ову стаклену башту… Ех, да је свијет могао стати под мој длан да му покажем како миришу туше сузе кад се бришу властите очи.

Дегустацију розеа зауставио је пренос отварања локалног моста, а ја сам наздравио сам себи знајући да сам спреман да се вратим сутрашњим летом из Тузле до своје Тоскане, која ми је наједанпут у мислима дјеловала тако близу и опипљиво толико да сам се конобару обратио на италијански и замолио да утиша ТВ. Све што сам желио чути био је звук претакања вина из бурета у бутељу и тиха звецкања обљубљених часа у моментима наздрављања. Ово село је вриштало спокој.

…

Вратио сам се у Италију препун среће и носталгије. Рестаурација успомена и нова енергија за боље сутра. То може само Балкан. Након неколико дана сјео сам на терасу и пустио себи пренос отварања челиначког моста. Са улице се чула пјесма маријаца а у ваздуху мирис манголије. Гледао сам свог најбољег пријатеља из дјетињства док је држао говор, сјећајући се да сам био ту преко брда, па ми срце заигра. Гледао сам себе кроз њега и неку другу судбину која је могла а није се хтјела. Само нетом након те мисли угледао сам и малу плаву госпођу у црвеном шеширу како нехотице пролази први пут преко моста који је заправо био други. Била је то моја прва љубав.

У срцу Тоскане, између Фиренце и Сеине, сакрио сам се сам од себе.

Те ноћи у винарији Јунгић сам плакао, не слутећи да ми је вјетар преко брда прснуо њен парфем у срце, док сам подразумијевао да је корацима никад даља, срцу је била и остала никад ближа.

За сада непознати аутор

Челиначке новине број 317, март 2026.