Душан и Винка Јунгић са својим најмилијима прославили добитак праунука Василија

Све чешће се чује од стране озбиљних и добро упућених људи да се за посљедњих пола вијека свијет више промијенио него у цијелом периоду до тада дугом стотинама хиљада година. Вртоглавом брзином мијењају се и технолошки и друштвени односи што ствара све већи јаз између генерација који је ионако кроз цијелу цивилизацију био неминовна појава. Значајније друштвене институције од породице никада није било нити ће бити, јер је она носиви стуб сваког друштва ма шта разни идиоти говорили. У новонасталим околностима породица је постала најрањивија. И уздуж и попријеко земљиног шара негативне посљедице тих појава су све видљивије и оне се одражавају на комплетан друштвени живот. Народ који занемари његовање добрих породичних односа и у којем породице постају нефункционалне осуђен је на пропаст. И баш зато нису случајни атаци разних мистериозних центара моћи и изопачених умова на породичне вриједности јер разорити породицу значи разорити државу, односно још горе – разорити народ. Бројни су примјери у историји потврдили да народ и кад изгуби своју државу у некој окупацији, за неко вријеме је врати и поново оснажи ако успије да очува свој морални систем вриједности. Укратко, онај народ који очува породицу као своју моралну вертикалу има најјачу војску.

-Хвала Богу на помоћи, моја породица је мјесто гдје се не стварају него рјешавају проблеми. Мислим да нема породица у којима се с времена на вријеме не појављују бројни изазови и разне тешкоће. Нас је слога спасила и одржала од пада – казује угледни челиначки домаћин Душан Јунгић (1952).

Објашњава да је од својих предака наслиједио лијеп обичај да се сваки породични добитак на пригодан начин весело обиљежи. Вели, то је најбоља одбрана од урока. Од рађања дјетета нема веће радости у свакој породици. Душан и супруга му Винка 20. фебруара ове године постали су прадјед и прабаба. Тога дана родио се Василије Злојутро, син њихове најстарије унуке Милане и зета Немање, односно унук сина им Далибора и снахе Грозде. Љепши повод да окупе породицу и пријатеље како би сви заједно у веселој атмосфери, уз музику, иће и пиће, обиљежили овај сретни догађај није се могао ни замислити.

-Наши очеви и дједови радовали су се и кад им се крава отели или овца објагњи, а камо ли кад се у породици дијете роди. Постати родитељ је велики Божији благослов, а камо ли дјед, па још прадјед. Што би се рекло, то је умножена срећа, срећа на квадрат – објашњава Душан.

Овај вриједни и одмјерени домаћин, у завичају познат као добронамјеран и поштен човјек, након завршене трговачке школе више деценија провео је радећи као ВКВ трговац у предузећу „Пољопромет“. Са супругом Винком, рођеном Томић, с којом од 1974. године корача кроз живот и дијели све радости и туге с којима се срећу, стекао је синове Далибора (1975) и Дариа (1978) који су им са својим супругама Гроздом и Илијаном подарили унучад Милану, Лану и Луку.

-Кад сагледавам свој живот, свиме сам задовољан, само ми је жао што нисмо стекли више дјеце. И моју генерацију захватио је тај синдром „бијеле куге“, па смо знатно смањили рађања у породицама, а бојим се да ће нас та пошаст упропастити јер како вријеме пролази дјеца постају све рјеђи украс овог свијета. У односу на раније генерације које су материјално оскудијевале у свему и свачему, ми, који ево корачамо у овом времену испод небеског свода, винули смо се у раскош. Истина, могло би и боље да је више памети, слоге и поштења, али, руку на срце, ни у чему не оскудијевамо и много чега нам претиче. Памтим вријеме кад смо облачили туђе хлаче јер својих нисмо имали, да би на властитој свадби или неком важном догађају љепше изгледали. Ипак, мени се чини да су наши преци били богатији од нас. Теже су живјели, много више муке им је требало да дјецу подигну и породицу одрже, сваки залогај знојем су залијевали, али били су срећнији јер су имали више дјеце – прича Дуле који је формално од 2013. године пензионер, али и даље је веома активан на разним животним пољима.

Након рата Дуле је напустио своје предузеће „Пољопромет“, а Винка своје „Свилу“ гдје је радила као конфекционар, да би са синовима у Новој Пазови у Србији отворили пекару. Злочиначко бомбардовање Србије од стране НАТО пакта приморало их је да се врате у завичај. Почетком новог миленијума у Бањалуци оснивају нову породичну фирму – роштиљницу ЦАП-ЦАП. Данас је то угледна фирма, једна од најпопуларнијих и најугледнијих угоститељских радњи у Бањалуци, која на девет локација запошљава педесетак радника и стално се развија. Породична слога у којој више генерација нису мана него предност, и у пословном сегменту засијала је пуним сјајем.

Б. МАКСИМОВИЋ,

Челиначке новине број 317, март 2026.