За јубилеј вјенчање у храму

Ни друштвене ни здравствене  тешкоће и код Чеде и код Љубинке нису нарушили њихов ведри дух и животни оптимизам којим зраче и након 50 година заједничког живота

У матичном уреду у Дубрави Старој 3. јануара 1976. године матичар Рајко Ђајић у присуству кумова (свједока) Маринка и Љубице Гверић вјенчао је Чеду Поповића, рођеног 1953. године у Бранешцима, и Љубинку Черековић, рођену 1954. године у Вијачанима Доњим.

Претходно, Чедо је завршио основну школу у Дубрави Старој и Средњу геодетску у Сарајеву. Након братимљења Челинца и Мајданпека у овој општини одрадио једногодишњи приправнички стаж, одслужио ЈНА, да би се 1. октобра 1975. године вратио у завичај јер је добио запослење у Општинској управи у катастарској служби. Љубинка је у Вијачанима завршила основну школу, Средњу техничко-хемијску, смјер хемијски лаборант, у Бањалуци, и запослила се у бањалучком предузећу „Полиестер“ гдје је као напредна омладинка била предсједник Омладинске организације.

Након административног вјенчања настављена је раније започета љубавна романса уз обострано поштовање и подршку и то се није промијенило до данас. У Чедином мобилном телефону своју супругу није уписао по имену него – Љепота. Плод те љубави су син Љубиша и кћерка Каролина који су им обогатили породицу снахом Слађаном и зетом Бориславом, и изузетно складан брак упркос бројним изазовима кроз које су прошли. Да би то и званично потврдили одлучили су да поводом свог златног пира – 50 година љубави и слоге, вјенчају се и по Божијем закону. То се и десило 8. јануара 2026. године (Сабор Пресвете Богородице) у Храму архангела Гаврила. Вјенчање је обавио протојереј – ставрофор Радивој Вујанић уз присуство уже породице и истог кума Маринка Гверића, а кума Љубица је одсуствовала јер је само који дан раније оперисала кичму.

-Ми смо деценијама раније планирали да се и у цркви вјенчамо јер смо у својим животима досљедно поштовали и земаљске и Божије законе, а онда смо се договорили да тиме уљепшамо нашег велики јубилеј. Планирали смо већи број свата, али нажалост, имали смо смртни случај у породици – објашњава Чедо.

По оснивању предузећа „Свила“ Љубинка је прешла да ради у Челинац и радила је на разним радним задацима, а свагдје је била поштована и омиљена. То потврђује и чињеница да је у више наврата била члан управних органа међу којима и Радничког савјета. Дуже времена становали су у Челинцу и тај период памте по изузетно добрим комшијским односима у њиховој стамбеној згради.

Због здравствених проблема које је у међувремену успјешно превазишла Љубинка је 2005. године ступила у инвалидску пензију. Чедо је пензионисан 2015. године, након што је одрадио цијели радни стаж. Један период био је и руководилац челиначког одјељења Републичке геодетске управе, и у том мандату успостављена је електронска обрада геодетских и катастарских података у општини Челинац. У више наврата био је члан Извршног одбора општине. По пензионисању преселили су се у породичну кућу у приградско насеље Ланиште. Кардиоваскуларни проблеми и дијабетес проузроковали су и њему доста здравствених проблема, ампутирана му је и нога, али све поменуте тешкоће и код Чеде и код Љубинке нису нарушили њихов ведри дух и животни оптимизам којим зраче.

Б. МАКСИМОВИЋ

Челиначке новине број 315, јануар 2026.