У друштву породице и пријатеља Средоје и Славка Тривић обиљежили пола вијека љубави, поштовања и заједништва.

Седамнаест километара од зграде Општине Челинац, у којој су 1975. године изрекли своје судбоносно „да“, Средоје (Јован) и Славка (Милан) Тривић (рођ. Поповић) обиљежили су 9. новембра свој златни пир – 50 година заједничког живота.

Са кћеркама Сенком и Драганом и зетом Момчилом Војиновићем

У шармантном амбијенту „Прима Пром“ у Млинској ријеци окупио се велики број родбине, кумова, пријатеља и комшија како би заједно с Тривићима прославили овај значајан јубилеј.

– Пола вијека заједничког живота заиста је велико богатство. Било је много лијепих тренутака, али и оних који су тражили стрпљење, разумијевање и снагу. Тајна успјеха, ако се може тако рећи, лежи у поштовању, повјерењу и љубави – казао је Средоје Тривић, не скривајући емоције.

Славка и Средо (у средини) с братом и сестром Недељком и Надом

Славље је почело свечаном захвалом гостима, а потом су „златни младенци“ отворили плесни подијум својим заједничким плесом. Вече су додатно уљепшале здравице и пјесма Дарка Гајића уз пратњу Огњена Бабића.

Ћерке Драгана и Сенка захвалиле су родитељима што су им својим примјером показали шта значи истинска веза и заједништво, пожељевши им још много година здравља, радости и породичне топлине.

Славка и Средо са родбином Стојом и Николом Пашалић

Средоје Тривић (1950), рођен у Црном Врху (Јошавка), син Јована – Туцала и Љубице, био је осмо од десеторо дјеце, а данас су с нама још брат Неђо Тривић (Туцало) и сестра Нада Ђајић.

Славка Тривић (1953), рођена Поповић у Бранешцима, кћерка Милана и Радојке, четврто је дијете у породици. Уз њу су данас браћа и сестре Остоја Поповић, Стоја Пашалић, Стана Јанковић и Боса Зечевић.

Средоја је у Загреб отишао да ради 1968. и ту остао наредних шест година. Радио је у Ауто-школи „Горњи град“. Уз рад завршио је занат за ауто-механичара, а потом је завршио и саобраћајну техничку школу. У 23. години положио је испит за возача инструктора и у то вријеме био је најмлађи инструктор у Хрватској. Након завршене саобраћајне техничке школе и положених испита за све категорије инструктора долази у Бања Луку 1974. године, запошљава се у Ауто-школи „Крајина“ као инструктор за обуку возача, а често је био и у Комисији за полагање возачког испита. Посљедњих година радног стажа држао је своју школу за окуку возача  све до 2006. године када је пензионисан.

-Ја сам завршила  стенодактилографску школу у Сарајеву, а затим сам радила у Фабрици „Руди Чајавец“ у Челинцу. У Челинцу смо се и упознали и вјенчали. Након свадбе становали смо као подстанари у Бањалуци. Убрзо и ја сам добила посао у грађевинском Комуналном предузећу „ПУТ“ нискоградња Б. Лука.

Радила сам као дактилограф I класе у сектору правних и општих послова, а често сам водила и записнике на радничком савјету, зборовима радника и разним комисијама, користећи стенографију за брзо писање. Живјели смо сложно, заједнички, договарали сe о свему и заједно доносили одлуке и планове. Приоритет је био да добијемо дјецу. Та жеља нам се убрзо и остварила, те смо 16. априла 1977. године постали срећни родитељи, добили смо кћер Драгану, од које данас имамо унуку Адријану, а мало касније, тачније 14. октобра 1981. рађа нам се и друга кћерка Сенка. Убрзо смо одлучили да правимо породичну кућу у родном мјесту Јошавка. Међутим, чудна су дешавања. Таман кад смо је почели сређивати добили смо стан од тадашње Ауто-школе „Крајина“ у насељу “Буџак II” (данашње Лазарево Бањалука). Услови идеални, поготово за дјецу, близу вртић, школа и довољно дворишта за игру. Биле су одличне ученице, ми смо настојали да им обезбиједимо све што је било потребно за њихово школовање. Обје су завршиле факултете, Драгана медицински, Сенка филозофски. Поносни смо на своју дјецу као тада, тако и данас. За Средоју могу рећи да је примјер доброг мужа, оца, стрица, ујака, тетка, зета, свекра, друга и пријатеља. Задње године рада имао је и приватну Ауто-школу звану „Тривић“ у Бањалуци. Учесник је Одбрамбено-отаџбинског рата у којем је провео 36 мјесеци. Данас пензионерске дане проводимо у породичној кући у Јошавци – прича Славка.

Из архиве „Челиначких новина“; Сабор породице Јована Тривића 2009.

Из породичног родослова

Јо­ван Три­вић (1907 – 1986) зва­ни Ту­ца­ло оже­нио се 1928. го­ди­не Љу­би­цом Јол­џић (1911 – 1978) из Ба­ра­ков­ца. Сте­кли су де­се­то­ро дје­це, шест си­но­ва: Ста­ни­слав, Ми­ли­во­је, Ђор­ђо, Об­рад, Сре­до­је и Не­дељ­ко, и че­ти­ри кће­ри: Те­о­до­ру, Дан­ку, Ви­до­са­ву и На­ду. До­жи­вот­ни пред­сјед­ник др­жа­ве Ти­то, са ве­ћим овла­ште­њи­ма од мо­нар­ха, као ви­спрен чо­вјек од сво­јих прет­ход­ни­ка на­сли­је­дио је много шта доброг, а користио је све оно што му је од­го­ва­ра­ло. Та­ко је од кра­ља на­сли­је­дио и ли­јеп оби­чај да ку­му­је сва­кој по­ро­ди­ци ко­ја до­би­је де­ве­то ди­је­те. Та­ко је Не­дељ­ко, зва­ни Не­ђо, де­ве­то Јо­ва­но­во и Љу­би­чи­но ди­је­те, ни крив ни ду­жан, по­стао Ти­то­во кум­че.

Архива „Челиначких новина“, Тривићи 2009.

Бу­ду­ћи да је Јо­ван имао дви­је се­стре, Го­спа­на се уда­ла у Јо­шав­ку у До­ки­ће и ро­ди­ла 14 дје­це, а Илин­ка у Па­вло­ви­ће на Мар­ко­вац и ро­ди­ла 11 дје­це, што зна­чи да је њих тро­је укуп­но сте­кло 35 дје­це,

Не­дељ­ко је за „Челиначке новине“ број 118, из септембра 2009. године говорио да је од сво­јих ста­рих чуо да су ње­го­ви пре­ци у Цр­ни Врх до­шли од Др­ни­ша. Јо­ва­нов отац звао се Спа­со­ја, а Спа­со­јев Јо­во и зва­ли су га Жи­жак.

Тривићи сла­ве Ђур­ђев­дан, а у челиначком крају уз Топиће и Јанковиће најмногобројнија су породица.

Б. М.

„Челиначке новине“ број 314, децембар 2025.