Љубав јача од свих проблема

Пола вијека брачне заједнице крунисано са троје дјеце, двије снахе, зетом и седморо унучади

Доживјети “Златни пир” у здрављу и весељу са својим најмилијима сан је свакога брачног пара. Тај сан остварио се супружницима Петра (1956)  и Илији Борјанић (1956) из Брезичана  који су прије 50 година једно другоме обећали љубав и подршку у добру и злу.

У сваком браку има лијепих тренутака, али и проблема јер живот није пољем пријећи. Али, разумијевање, љубав и поштовање надвладају све потешкоће које пред супружнике ставља живот. Ова прича о међусобном поштовању и истрајности у свему што живот приреди, свједочи о правим вриједностима брака и породичног живота
Илија и Петра упознали су се у заједничкој фирми где су радили, а имали су тек нешто више од 15 година. По њиховом свједочењу била је то љубав на први поглед. Крунисали су је браком након двије и по године забављања.

-У то вријеме сам у “Индустријским плантажама” радио на пословима возача трактора, па сам био веома пожељна прилика у очима тадашњих дјевојака. Сада толико није цијењен ни пилот. Једног дана док је падала киша на послу радници су се склонили под неку надстрешницу и док смо ту сједили, одмах сам примијетио њу, Петру Живковић из Бранешаца. Ништа нисам препустио случају. Врло брзо сам кренуо у акцију  – присјећа се кроз смијех Илија.

-Да, да, баш је тако било као што каже. И све од тог дана па до сада он нема никаквих проблема. Његово је само да мене слуша и ради како кажем и све му је потаман – додаје шаљиво Петра.

Већ сљедеће године у јесен, 26. октобра 1975. године организована је свадба.

У мају 1976. године Илија одлази на служење војног рока у Ваљево, те након пјешадијске обуке бива прекомандован у Београд као гардиста. А у септембру 1976, док је још био на одслужењу војног рока, добија писмо у коме му јављају радосну вијест да је добио сина, коме су дали име Жарко.

Након одслужења војног рока враћа се на послове возача камиона у „Индустријским плантажама“, те ту остаје до 1985. године када одлучује да купи камион и почиње да се бави превозом. Овим послом бави се све до почетка Одбрамбено-отаџбинског рата у који одлази и остаје све до самог краја. По завршетку рата, због изгубљеног “корака с временом”, бива принуђен да прода камион и запосли се на пословима возача аутобуса и то је радио у предузећима „Томо-турс“ и „Аутопревоз“ све до одласка у пензију.

Петра се, након рођења првог сина, враћа на посао у исти колектив гдје је и радила, те након неког времена бива преквалификована на послове кухарице. Те послове ради све до почетка рата када бива проглашена технолошким  вишком. У међувремену су добили још сина Миланка (1979) и кћерку Борку (1987). У тешким ратним временима већи дио породичних обавеза, брига о дјеци и одржавање домаћинства пада на њена плећа. Уз Божију помоћ успјешно су се носили са свим проблемима. Дјецу су извели на прави пут, те и они заснивају своје породице: обе снахе им се зову Ведрана, а зет Љубиша, те од њих добише седморо унучади: Марија, Марина, Милана, Давид, Марко, Максим и Виктор.

Прође тако пола вијека, те они одлучише да овај лијепи јубилеј обиљеже 25. октобра у кругу најближих чланова породице и пријатеља у породичној кући у Брезичанима гдје су тачно прије 50 година имали и свадбено весеље.

Бијаше то весело вече уз скоро сав свадбени протокол, од дочекивања гостију, затезања конопца од стране унучади, даривања младенаца, крађе опанка младој, младеначке торте и шампањца, па све до весеља дубоко у ноћ када се “младенци” захвалише својим гостима и најавише им да се припремају за прославу “Дијамантског пира”!

Челиначке новине бр. 314, децембар 2025.