У Народној библиотеци „Иво Андрић“ Челинац 23. децембра 2025. године представљене су књиге Слободана Наградића: Тумачења и вредновања (књижевне критике и есеји); Против стигми и самообмана (политиколошки и културолошки есеји); Није човјек ко не псује (о псовању и псовкама у ауторовом завичају – Црнча код Дервенте) и Култура, историја, насљеђе (научне и стручне расправе).

Књиге су представили књижевни критичар Момчило Спасојевић, историчар Жељко Вујадиновић, проф. др Миле Дмичић и аутор. Модератор промоције биле је директор челиначке библиотеке Јелена Копривица. Они су бираним ријечима говорили и о Слободану Наградићу, нашем истакнутом интелектуалцу и аутору педесетак књига.

Тумачења и вредновања –  Есеји и критике

Књига би морала бити сјекира за замрзнуто море у нама; (Ф, Кафка)

Писати би требало само онда када се у томе осјећа задовољство. Написано се, прије свега, треба допасти самом писцу, а онда и другима јер тада оно што је написано има свој смисао. Када су у питању есеји и критике то је теже, али, рецимо, Огледи Мишела Монтења или Ни дана без ретка Јурија Олеше, потврђују да и они и те како могу бити занимљиви, поготово ако су у питању читаоци вишег ступња образовања. Књига коју представљамо, очито, писана је са вољом и задовољством.

Иако то, признајем, нисам очекивао,  с великим задовољством и уживањем прочитао сам књигу есеја и критика Слободана Наградића „Тумачења и вредновања – Есеји и критика“. Овај аутор ми је познат и одраније као вриједан и агилан културни посленик. Онолико колико сам могао, пратио сам његово писање о разноврсним темама, а неке од његових књига и имам и у својој кућној библиотеци. 

Књига овакве врсте, а ни критичара, у Републици Српској, нема много, поготово овако добрих, изузимајући два зборника књижевних критика и есеја о књижевницима Ранку Рисојевићу и Ранку Павловићу, које је недавно издала Матица Српска – Друштво чланова Матице Српске у Републици Српској у едицији Савремена књижевност Републике Српске. Опредјељење за књижевну критику на овим просторима, могло се примијетити, код Живка Малешевиће из Бања Луке и Василија Шајиновића из Добоја. На жалост, и један и други нису више међу живима.

Иначе, и оно књига, колико код  нас има ове врсте, су сувопарне и досадне, а њихови аутори обично се више труде да искажу своју „ученост“ а мање да на занимљив начин читаоцима предоче суштину и вриједност књиге које представљају. Да би се то постигло, књигу која се представља потребно је више пута прочитати, па чак и ишчитавати, а код нас се чита слабо па готово и никако. У случају ове Наградићеве књиге, је сасвим нешто другачије. Прије свега њен аутор је изузетно посвећен и пажљив читалац и критичар, који отворено и поштено износи своја мишљења о прочитаном и код њега  немам калкулисање.  Одликује га висок степен информисаности и широко образовање.

Књига Тумачења и вредновања унеколико  подсјећа на књигу Душана Матића „Нова Анина балска хаљина“ или  књигу “Књижевни портрети“ А. К. Вронског, па помало и „Есеје из европске књижевности Ернеста Роберта Цуртиуса.

Прочитати књигу есеја и критика Слободана Наградића, истакнутог културног ствараоца на просторима Републике Српске,  и значајног представника књижевно критичке мисли, значи обогатити своја сазнања на један посебан начин о дешавањима и књижевним кретањима на тим просторима, а Наградић је стваралац у најљепшем значењу те ријечи, хуманиста и демократски дух посебног кова, човјек широких погледа, али, исто тако, принципијелан, непоколебљив, одлучан у заступању својих стварања, своје прогресивне концепције.

Његова критика не полази ни од каквих канона, нити се закључује канонима. Она полази од конкретног дјела и враћа се дјелу. Она није чисто теоријска, већ и чин стварања и не завршава се у себи самој, тежи да продре у суштину дјела о коме је ријеч. Наградић, као да се држи оне Коређове максиме: „Ево једног лијепог дјела, али ја би у њега ставио нешто чега у њему нема“.

Он има основне предиспозиције за доброг књижевног критичара: смјелост, искреност и слободан дух, има духовну храброст као ријетко ко и до краја иде за својим мишљењем. И увијек без увијања, обилажења и ограничавања казује оно што мисли, чисто, отворено и искрено, оштро, а понекада и опоро, казује о књижевницима и њиховим дјелима. Он, с правом, тврди да у Републици Српској данас и нема праве књижевне критике, да је било много хваљења и да је вријеме да се почне поштено судити о онима који, на овим просторима, пишу.

Сент – Бев је говорио да критичар треба да буде човјек чији часовник иде пет минута напријед од осталих часовника, али Наградић за тим нема потребе јер је он, како сам каже, поклоник традиције и прошлости освједочени пријатељ старог и некадашњег.

У књизи „Тумачења и вредновања“ с поднасловом Есеји к критика, Слободан Наградић представља четрнаест књижевних дјела писаца из Републике Српске. По два: Анђелка Анушића, Драган Тепавчевића и Жељка Мандића а по једно: Богомира Ђукића, Саве Гуслов Марчета, Емила Влајкија, Слободана Срдановића, Дарка Самарџића, Мире Лолић Мочевић, Вељка Којовића и Драге Врућинића, на 366 страница.

Презентирани текстови, какао аутор казује у Предговору књиге, настали су у временском периоду од петнаест година, различитим поводима и сврхама, и представљају избор из педесетак сличних текстова које је он написао. Већина текстова у овој књизи, до сада, није објављивана.

На самом почетку ове књиге представљен је роман Анђелка Анушића Српска крајишка трилогија, I, II, III, IV. С Хомером у олуји, „Завод за уџбенике и наставна средства“ а.д. Источно Ново Сарајево, 2018. године, као 36. књига овог аутора по реду- Ријеч је о роману од око 1 300 страница за коју је аутору требала и те каква воља и труд да га напише. Поређења ради,  Рат и мир Н. Толстоја, штампан у једној књизи, у издању ИК „Вулкан“ Београд  исте године када и Анушићев роман, на 993 странице. Наградићев приказ Анушићевог роман, на око стотину страница је, у ствари, књижевна студија, која, можда, завређује да буде штампана и као засебна књига. Он је нашао за сходно нагласити да поднаслов прве прве књиге овог романа гласи Гласови са границе.   

Колико се да разабрати из ове студије овим мамутским романом обухваћена је прошлост Срба у Војној Крајини а дјеломично и Срба на много ширем простору, од преко четири вијека, а интензивније – детаљнија,  од два и по вијека обрађеног с историјског, политичког, социолошког и , уопште  друштвеног аспекта различитим књижевним средствима. Наградић каже да би ово Анушићево дјело, натпросјечне вриједности, могло стајати уз бок Ћосићевом  Времену смрти или Пекићевом Златном руну. (Вјероватно је мислио по обиму), те да је упоредиво и са Ћопићевим ратним романима с предношћу на њега (Анушића), те да је захват његовог романа широк, огроман, епохалан, по многим критеријумима свеобухватан.

Међутим, у даљњем тексту ће казати да је роман писан тенденциозно да су цијела поглавља, у оба романа, одвећ расплинута, разуђена и дугачак, без ваљаног естетског основа, потребе и оправдања… непотребно је толико екстензивно експлицирање неких тема и мотива, као што су, примјера ради, боравак и рад британских мисионарки и добротворки у српским земљама крајем 19. вијека и у првих неколико година 20. вијека.Слично је и када је ријеч о случајевима  Голубњаче Јована Радуловића,  мас-покрета, случају Милоша Жанка, чега су били препуни југословенски медији седамдесетих година.  Све то, како каже Наградић, умањује функционалност самих романа, утиче на отупљивање сижеа и поруке коју је писац усмјерио ка читаоцима. Примијетио је и, с обзиром на трагичне размере, да је мало речено о Јасеновцу. На крају овог приказа- студије аутор закључује да је Анушић овим својим дјелом вишеструко одужио дуг прецима и задужио потомке.

Његов роман „Живот из засједе“ објављен у издању реномиране издавачке куће „Службени гласник“ из Београда представљен је на више од двадесет страница ове књиге. У њему је ријеч о судбини избјеглице из Крајине, Вељку Хрваћанину и његовој породици, који је као и толики његови саборци Срби, симбол страдања, неправде и суданије, широм земаљског шара, а који животаре и стрепе од неправедних оптужби и суданија, живе животом који доживљавају као живот из засједе ( можда је боље казати испред засједе). Овдје је обрађен феномен избјеглиштва, као тешког психолошког стања  избјеглица и расељених особа, а посебно оних старијег животног доба.

Наградић добро примјећује да Анушић „видљиво“ често потеже за метафорама, компарацијама, иронијом, сарказмом, митономијом, синегдохом, еуфемизмима, антитезама, парадоксима, па и другим стилским фигурама и украсима, као и локализмима, тј, архаизмима из старе крајишке лексике. Он је ипак данас, а то траје већ, најмање двије деценије, један од најзначајнијих завичајних, тј, крајишких, па и шире, српских писаца, о темама из националне историје.

Један од рецензената ове књиге, написао је да је први Наградићев текст у овој књизи о Српској крајишкој театрологији најбољи, али нама се чини да је Наградић са највише воље и задовољства представио два романа Драгана Тепавчевића, бившег новинара из Сарајева, који већ више од двије и по деценије живи у Аустралији, романе Град за незбринуту дјеци и Ко гром, поготово овај први. Тема и једног и другог романа су потрага за личним идентитетом двојице главних јунака, а упоредо и живот и менталитет људи у Сарајеву, у времену док је у њему живио аутор али и кроз његову историју и традицију: „Може Сарајево може некад имати и више од милион становника, али ће остати чаршија, велика махала, неком родна, неком ни то, и ништа друго. Под милим Богом ништа.“

Недвосмислено тврди да је Град за незбринуту дјецу „одличан роман, допадљива и екстензивна белетристика у којој је све на свом мјесту, у којој ништа не достаје а опет нема ничега превише“ те да је написан јасно, бритко, а ријечи у њему су на мјестима на коме и треба да стоје, без непотребног расплињивања. Реченице су му углавном кратке, литерарно и синтаксички правилне, моћне, пуне и баш погађају суштину оног што је писац наумио и хтио да каже, пренесе и поручи читаоцима, те закључује да је  Д. Тепавчевић написао добар  роман и није случајно да је он препознат као такав и награђен високом наградом издавача, Завода за уџбенике и наставна средства из Источног Сарајева.“

У свом трећем по реду, романом „Ко гром“ Д. Тепавчевић, наставља да се литерарно бави промишљањем феномена идентитета, његовог детектовања, препознавања и најпослије учвршћивања и заштите. То је књига о људским наравима, менталитету, склоностима и начинима њиховог испољавања у датим околностима. „Као мајстор приповиједања, Тепавчевић  је врло колоритно и нијансирано портретисао своје јунаке, улазећи дубоко у њихову душу, психичка стања и  расположења, мапирајући моралне хабитусе и увјерљиво описујући њихове карактерне особине“, каже Наградић, а његови романи одају свога писца, не само као врло талентованог ствараоца, него и врло образованог, начитаног који је из прочитаног врло често вјешто интерполира поједине мисли и сентенце уклапајући их природно у своју нарацију.

Слиједе текстови којим су представљене двије књиге Жељка Мандића: романи „Бљесак“ и „Заборављени у безвремену“, иначе новинара РТ РС.

Бљесак је, колико је познато, први роман о рату у Западној Славонији. Ријеч је о историјском роману јер говори о једном, али изузетно важном, историјском периоду западнославонских Срба. О њиховом невољном ратовању и поразу те потоњем протјеривању из њиховог завичаја, градова и села са имања и из кућа, са огњишта, па, коначно и, из историје. Иако је главна тема рат, то је доминантно антиратни роман. Њиме се осуђују ратне страхоте, патње људи (нема струје, воде, гријања, хране, превоза, не раде школе, продавнице, амбуланте вртићи.. Осуђује све ратне злочине, цвјетајуће ратно профитерство и слично). Овај роман је и успјело књижевно свједочење о антисрпском дјеловању бројних субјеката у Хрватској. То је динамично и интересантно штиво, није досадно и не испушта се лако из руку, и с нестрпљењем се очекује свака наредна страница да се сазна „шта ће даље бити“. Наводи се како у њему има на више мјеста лијепих описа природе, природних феномена и вриједности, човјекових доживљаја у односу прам њих, те слика пејзажа, села и аграра, пољопривредних култура и сл.

За други роман Жељка Мандића Заборављен у безвремену каже да је директан наставак романа Бљесак, а Наградић посебно истиче његову аутентичност, пуноћу и снагу као и да је аутор одличан познавалац ратних збивања, ратних изазова, понашања, дилема, патњи и страдања, што тумачи кроз главни лик Драгана Марковића, ратник из Западне Славоније: „Мандић је дубоко раскопао Марковићеву душу, ушао у њу и изнутра пажљиво слушао и биљежио све оно о чему је сањала, размишљала, мнила и осјећала његова душа у тренуцима кад се након војног пораза нашао на територији сусједне Републике Српске која је и сама била у рату“.  Избјеглице никоме нису драге „сваким својим дамаром је осјећао да је избјеглица сувишан човјек, да многима смета“. На крају вели да је роман Заробљени у безвремену вриједан пажње и времена утрошеног за његово читање, читљив, питак, занимљив, динамичне фабуле и наравоученија, мада мало развученог, проширеног садржаја и обима, те да би све битно из њега стало на четвртину страница мање.

У овај зборник критика Наградић је уврстио и рецензију романа Пишчево одрастање обима од 460 страница Богомира Ђукића, филозофа и естетичара,  теоретичара књижевности и пјесника, иначе универзитетског професора у пензији, објављеног 2021. године, за кога каже да је чисто аутобиографско дјело. Његов аутор тежи да у књижевности постигне макар онолико колико је био успјешан и поштован као бивши универзитетски професор, а вјечно, до краја живота, па и даље, након њега, да остане важан филозоф, естетичар и теоретичар књижевности.Стога он , као и његов главни лик романа Владан Десница, упорно ради не би ли се некако домогао књижевне славе јер је, како сам каже „рођен је за нешто посебно и другачије“. Њему није довољно то што је познат и признат филозоф, естетичар и теоретичар књижевности, него би да постане и славан романописац.  Ово дјело је све друго, само није литература за доконе читаоце, забаве ради. Наградић је у дилеми да ли је ријеч о роману, па, ипак, закључује да јесте али „нестандардном и осебујном“, иако пати од недостатка процесуалности, догађајности, тј. недостатка радње, фабуле, тока дешавања, па чак и тамо гдје их и колико има, они су превише „ситнични, троми“ односно радња споро клизи, мигољи, развлачи се, док су сама збивања описана и представљена одвећ мисаоно. Тешко је казати о чему се у овом роману ради, те да ликова, осим главног јунака, и нема или су једва маргинална и видљива. Права радња у њему почиње тек на крају – љубавним скандалом… сексуалним чином млађане Јоване и њеног много старијег љубавника, добродржећег удовца и писца у настајању.

У овом тексту Наградић, даје одговор на питање да ли енормно знање, ерудиција и интелектуална компетенција помажу аутору књижевних дјела, па тако и самом писцу у одрастању, да ли их чини бољим, квалитетнијим, читљивијим, умјетнички валиднијим и популарнијим.  По његовом мишљењу одговор је негативан, што значи да за добар роман, приповијетку или пјесму није неопходно познавање теорије па ни ширина и ерудиција. Ђукићевом роману Писац у одрастању недостаје више дескрипције, детаљнијег и колоритнијег амбијента, географских и природних дестинација, дијалога и животнијих тема, али ипак они, који се одваже на авантуру читања овог Ђукићевог романа ће се духовно и сазнајно обогатити, наравно, уколико га прочитају.

Роман Саве Гуслов Марчете Шест дуката за Иконију је етно-роман  о Змијању, завичају ауторке. То је роман о жени- женама са Змијањау коме она умјешно користо архаизме и локализме. У њему су описани сеоски обичаји, славе, сијела и прела, чобански послови, удаје, свадбе, ткања и израде народне ношње, просидбе , женидбе, светковине, обичаји, жетве, вршидбе и много штошта другога у змијањском крају,

Суштина Наградићевог суда је да је Сава Гусков Марчетаје, у својим зрелим списатељским годинама, написала сасвим пристојан роман, могло би се казати, добар роман, наравно, по локалним, завичајним мјерилима и критеријумима. Радо ће га прихватити, прије свих, они који су у било каквој вези са Змијањем – јер је то завичајни роман о њиховом крају, поднебљу, људима и обичајима, крају о коме су писали још Петар Кочић и Ђуро Дамјановић. То је роман са тенденцијом социјалне и ангажоване прозе  о женама и депривилигованим људима, с убјеђењем да никада није све унапријед изгубљено и да много штошта зависи од нас сами па треба имати вјере у себе, свијест и одговорност за своје поступке.

Слиједи приказ романа Емила Влајкија Смрт у Јерузалему, роману о драми идентитета чији се аутор окушао у науци, прије свега политологији, комуникологији, социологији и  куртулогији. У овом његовом петом роману ријеч је о историјској тематици али и штиву мемоарско – биографског карактера, смјештеном у временски период од 1947. до 1969. године, када је главна јунакиња дошла из Југославије и живјела у Израелу. Наградић пише да је  ријеч о штиву нестандардне романескне структуре и форме, кога чини низа фрагмената и одјељака различитих по садржају и жанру- фељтонистичких детаљисања, журналистичких извјештаја, а недостаје му дескрипције, описа предјела, ситуација, амбијената у којим су живјели или се затицали главни ликови,

 Мушанова међа књига Слободана Срдановића је збирка од три приповијетке на 120 штампаних страница ( „Мушанова међа“, „Иванов гроб“ и „Десетари“). Ријеч је о Срдановићевом белетристичком првенцу у чијој основи су нека сјећања из дјетињства у долини ријеке Праче а шире и романијског краја, што је и својеврсна пишчева аутобиографија. Књига је и кратка историја живота људи различитих нација, вјера и култура на наведеном географском простору у дужем периоду и, углавном, турбулентним временима. Она је и метафора наших диоба, разлика, сукоба, трагичних исхода. Слободан Наградић у овој скромној књизи, истиче дескриптивне описа планинског амбијента, зимских прилика и неприлика, живописне описе косидби и моба док за дијалоге каже да су одвећ штури а стил је новинарско – фељтонистички са поштапалицама које добро књижевно дјело не трпи.

         Дан без сунца је литерарни првјенац Дарка Самарџића, за који Наградић у наслову, овога најкраћег приказа у својој књизи, каже да је  занимљив. У њему је очигледан утицај Камијевог Странца те Милорада Павића. Карактерише га рефлексија али је без  посебног заплета и фабуле. Самарџић похвалу заслужује као илустратор насловне старне књиге, каже Наградић и поручује му: писац се постаје тек послије друге објављене књиге. Само једна, па макар била и одлична, није довољна.

Пут у Свету земљу Мире Лолић Мочевић, за који је Наградић написао рецензију, је путопис предочен новинарским језиком и стилом, што се на том путовању видјело и доживјело. Ауторица је успјела „да на један једноставан и прихватљив начин „обичним“ читаоцима представи све занимљивости, како оне које су историјски неоспорне, тако и оне легендарне, садашње Палестине и негдашњег Израела. Али рецензент од  ауторице тражи да смогне стрпљења и још једном пажљиво лекторише рукопис и отклони граматиче и правописне грешке и преформулише неке реченице те да богатије илуструје свој рукопис.

При самом крају ове књиге је и рецензија збирке од 56 колумни Вељка Којовића са насловом „Игра ватром“ које је аутор писао током 2006 и 2007. године објављујући их у Гласу Српске. Његове колумне тематски су врло широког дијапазона. Писао је о свему што се дешавало око њега и што га се тицало као и друштва у коме је живио. То су теме из културе, умјетничког стваралаштва и образовања али и подручја политике и политичара. Врло пажљиво је пратио штампу и медије и наступе политичара из окружења а посебно из Сарајева у коме је својевремено дуго радио и живио. Каже се да Којовићева књига сабраних колумни може многима послужити као мустра, инспирација и узор како се пишу и шта јесу колумне, а може бити и својеврсни приручник о томе по чему су оне  специфичне као новинарски жанр. Најбоље што је Којовић оставио из себе је роман „Сарајевска крвава кошуља“ те не би било згорег да је дјело и овом приликом поменуто,

Књига Слободана Наградића Тумачења и вредновања – Есеји и критике завршава се рецензијом написаном за књигу Сива ведрина Драге Врућинића написаној тако што је писац, захваљујући истим имену и презимену аутора, погрешио идентитет и написао рецензију сасвим непознатој особи, која је, објавивши је у својој књизи, изоставила све критичке опаске и оглушила се о препоруке рецензента, те стога овом приликом бисмо се уздржали од сваког коментара.

Привилегија је и част писати о дјелу Слободана Наградића, изразито посвећеног, надареног и значајног аутора, о умрежаности свих нас које везује стваралаштво у оквирима Републике Српске. С путовања кроз све радости откривања, враћам се богатији за искуство и сазнања о људима и дјелима окупљеним око ватре прегалаштва и истинске љубави према књижевности Републике Српске, и животу уопште, што ме чини поносним што сам дио тога. Захвалан што сам карика у том ланцу и што могу да дам свој допринос с дубоком вјером да ће се све ово наставити. Са оваквом утемељеношћу, неме тог вјетра – с које год стране и којом год јачином задува – који може срушити ту кулу у коју су узидане ријечи свих које је нераскидиво повезала и повезује иста нит истом племенитом намјером: створити нешто веће и трајније од нас самих.

 Момчило Спасојевић