Миладин Драгојевић слијепи ултрамаратонац поставио је нови свјетски рекорд истрчавши 118 километара у трци која је трајала 24 часа.

Он је 4. октобра истрчао 24-часовну трку на четвртом Вилс ултрамаратону у Сарајеву. Претходни рекорд држао је Енглез који види али је трчао са повезом на очима. Он је истрчао 116 км за 24 часа.

Ово је прво учешће Миладина Драгојевића на ултрамаратону. До сада је истрчао Други бањалучки маратон, 12 полумаратона, од којих је један ноћни, петнаест трка од 10 километара, двадесет трка од пет километара и шест брдских трка од три километра.

Ево његове приче забиљежене љетос када се припремао за овај подвиг.

„Не бојим се живота“, рече слијепи ултрамаратонац из Челинца Миладин Драгојевић газећи трећи сат ходања на монотоној траци која је једина поуздана припрема за посебан ултрамаратон. Зацртао га је себи иако многи око њега мисле да је „овај пут ипак претјерао“.

Полумаратон 2019. године, три године касније маратон – 42 километра и кусур метара, помјерио своје и општељудске границе. Сада би да трчи 24 часа без престанка, пређе 140 километара и постане први човјек без вида којем је то пошло за вољом. Има 58 година и младост му није савезник али је своје одлуке одавно донио.

„Након што сам потпуно ослијепио 2007. године од посљедица ратних дејстава, нисам се најбоље снашао, али сам знао да не смијем да се самосажалијевам. Живот је један, а снага је у мени. Одабрао сам спорт и рекао себи да морам покушавати ако хоћу да успијем“, говорио је љетос у „Памтипричи“ Радија Републике Српске.

И покушавао је. Успијевао. Челична воља и господски приступ обавезама. Када одговара на питање шта му недостаје за припрему наводи да му треба пар стотина марака за нове патке и суплементе у исхрани, а оставља утисак да би најрадије то прећутао. Требао би више да тренира трчећи напољу, али му није лако наћи асистента који би два пута дневно с њим трчао полумаратоне. Као Тајсону некада, када је тражио спаринг.

Супруга и троје дјеце. Мали Вук је управо кренуо у школу, а да прича не би добила социјални карактер (јер није господски) заобилазимо детаље породичне пловидбе од првог до првог у мјесецу.

„Дрва су била квргава ове године па сам исцијепао само седам метара, а иначе цијепам дупло више. Имам један велики пањ, на њега ставим цјепаницу, опипам рукама, нанесем сјекиру и ударим. Концентрација је пуна, иначе… оде нога.“

Ноге ће још једном у историју, па би била штета оставити их на неком храстовом пању. Црни хумор је често пратилац оних који су на граници великих остварења, због којих просипају „Черчилове течности“. А и на једној би скакутао до циља.

Зна Миладин да би упињање да сваком објасни због чега трчи довело до тога да и мотиви блиједе или да се начну, а новинарска процјена је да је форестгамповски мотив тек на трећем мјесту („Трчим зато што ми се трчи“), иза породице и дјеце.

Има понешто и у челиначком духу, који је одувијек био спортски. До 4. октобра и сарајевског парка треба остварити много тихих побједа да би био спреман.

„Човјек је једини створ који може толико да трчи“,  каже Миладин и закорачи на траку за трчање постављену у сутерену, чији се широки ремен окреће уз потмули и бескрајни звук који подсјећа на шум ријеке Врбање, стотињак метара од куће.

Драган ПАЈИЋ,  РТ РС