19. Смотра фолклора 

У Челинцу је 19. јуна 2025. године у организацији Културно-умјетничког друштва „Милош Дујић Мишо“ одржана 19. смотра фолклора. Поред домаћина наступила су  Културно-умејтничка друштва „Алат“ Требиње, „Никола Кокошар“ Шипово, „Просвјета“ Кнежево и „Чајавец“ Бањалука. Они су извели сплет народних игара из српских крајева. Поред њих наступила је и наша позната музичарка Биљана Крстић из Београда са својим оркестром. И овога пута ову манифестацију приређену на отвореном простору испред кино-сале пратило је близу хиљаду посјетилаца. Фолклористе и госте су поздравили предсједник организатора Срђан Марјановић и начелник општине Челинац Владо Глигорић.

Овим поводом Први организовани облици културе у челиначком крају настају око Првог свјетског рата у Јошавки, захваљујући ангажовању свештеника Петра Пеје Иванковића, и у Опсјечком доласком учитеља Фрање Вучака. У Јошавки је отворена прва школа 1907, а у Опсјечком 1912. године. Обе су припадале парохији Јошавка и у њима је све до Другог свјетског рата вјеронауку предавао поп Пејо. Уз школство развијала се и култура. Након Другог свјетског рата друштвени живот из Јошавке и Опсјечког помјера се у Челинац Доњи који прераста у општински центар.

„Фрањо Вучак је окупио око себе напредну омладину и интензивно развијао културно-забавни рад. Године 1926. организовао је народну читаоницу (библиотеку), пјевачки хор, драмску секцију, касније Соколско друштво које је захваљујући добрим резултатима у Бањалучкој регији наступало и у иностранству“ – забиљежио је поред осталог Рајко Кузмановић у монографији „Челинац кроз вјекове“ (1973).

У „Врбаским новинама“ 9. фебруара 1933. објављена је вијест: “У Опсјечком, малом и напредном селу, празник Светог Саве и ове је године достојно и лепо прослављен. Пре подне била је школска свечаност, и програм су извели ученици основне школе. Увече је мјесна читаоница приредила своју уобичајну забаву са врло опсежним и лепим програмом. Народ је са интересовањем посматрао програм и изведбу дилетаната па је остао до касно у ноћ при лепом расположењу.”

У истим новинама 1. марта 1934. објављена је вијест да су “чланови народне књижнице и читаонице из Опсјечког са своје главне скупштине послали искрене поздраве првом и поносном Бану Краљевине, првом и истинском пријатељу народа и просвјете…”, а потписали су се предсједник Фрањо Вучак, учитељ, и секретар Симеун Вадић, тежак.

Вучак је у Опсјечком 1926. године са мјештанима подигао споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу Великом ослободиоцу и основао Соколско друштво.

СПКД „Просвјета“

У монографији „Просвјета – српско, просвјетно и културно друштво“ др Божидара Маџара на јендом мјесту се каже „Просвјета“ је 1908. године утрошила 5.000 круна на оснивање земљорадничких задруга у сљедећим селима, па се међу 13 села помиње и Јошавка код Бањалуке“.

У моногарфији „Један прота и једно вријеме“ јеромонаха Теофила Димитрића (издање СПКД „Просвјета“ Челинац, 2014).  Поред осталог пише: „Сазнавши за почетак рада Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ 1902. године јереј Петар Иванковић ће почети са активним радом на ширењу идеја Друштва и омасовљењу чланова. По отварању пододбора „Просвјете“  у Јошавци Пејо ће бити њен предсједник и најувреднији члан. Основни и најважнији задатак „Просвјете“ био је стипеднирање ђака и студената, што је Пеји итекако било познато. Знао је да према утврђеним критеријумима, стипендије одобрава Главни одбор… Искористивши ове стипендије Пејо је пар најбољих ученика препоручио да иду на даље школовање Беч, Пешта, Сремски Карловци… Поред „Просвјете“ по благослову Пејином било је и „соколаша“ из његове парохије. По избијању Првог свјетског рата аустроугарска власт затворила је школу у Јошавци и забранила рад „Просвјете“ – записао је јеромонах Теофил.

У једном извјештају о раду СПКД „Просвјете“ налази се податак из 1924. године да у Челинцу дјелује одбор Друштва, а у извјештају Главног одбора писаном за скупштину заказану за јуни 1941. године, која није одржана због избијања рата, међу 77 одбора у земљи и иностранству помиње се и Челинац.

У суботу, 29. октобра 1994. године у кино-сали у Челинцу одржана је Оснивачка скупштина (обновитељска) челиначког одбора СПКД „Просвјета“. За предсједника Одбора изабрана је Сњежана Тешић, за замјеника Радомир Тривић, а за секретара Љиљана Станковић. Осим њих за чланове одбора изабрани су др Милорад Кузмановић, Момчило Спасојевић, Ристо Трбић, Љубомир Вуликић, Душко Пејаковић и Миладин Савић. Сретан рад домаћинима пожелио је предсједник Регионалног одбора Друштва проф. др Миодраг Вулин, а члан Главног одбора мр Мирјана Влаисављевић говорила је о настанку и дјеловању. У умјетничком дијелу програма који је водио Борислав Максимовић учествовали су Српско пјевачко друштво „Јединство“ Бања Лука, глумац Народног позоришта Републике Српске Небојша Зубовић и пјесници Цвијетин Мијатовић, Сретен Вујковић, Миленко Глигорић и Недељко Ђевић. Са малим закашњењем директно са представе „Грк Зорба“ стигли су и глумци Народног позоришта РС Ђорђе Марковић, Драгослав Медојевић и Добрица Агатоновић Ага.

У протеклом периоду на челу челиначког одбора СПКД „Просвјета“ поред Сњежане Тешић били су Ранка Гаврановић и Борислав Максимовић који је и данас предсједник. Ово удружење сарађује са челиначким установама културе и организује разне културне свечаности, установило је Књижевну награду „Славко Јунгић Јесеј“ и има завидну издавачку дјелатност у којој се наглашава завичајна грађа. Суиздавач је „Челиначких новина“.

КУД „Милош Дујић“

Чувени бањалучки новинар, челиначке горе лист, Зоран Симић Симара у својој књизи успомена „Бањалуко, памти“ записао је своје дјечачке успомене везане за Челинац педесетих година: „Земљорадничка задруга је имала велике приносе и у култури за народ, Општина је подигла споменик народном хероју Милошу Дујићу, откуп млијека је био рекордан, воће је цвјетало, бехар мирисао… Задружни дом је био и Дом културе, имао радио који се групно слушао (дјеца су мислила да су унутра неки мали људи), на бини се изводиле представе, у сали игранке… Момци и дјевојке, млади родитељи, клизили су олаисаним патосом у каквим таквим одијелима, и широким хаљинама на туфне. Дом је имао и свој оркестар! Тамбурашки!  Установили га Стојан Симић и предсједник општине Мијо Илић, симпатични Нишлија који је ту био “по задатку”. Набавили дванаест тамбура (11 плус – прим), задужили Драгутина Вукмановића (први челиначки боем, бивши власник пилане и хотела, артиста бечког циркуса, музичар, картарош, вицарош…), Рифета – Ришу, Бору Бојића и једног младог учитеља – да саставе оркестар. Драгутина смо звали Драгица и био је рођени брат Милке, супруге Петра Кочића… Сјећам се Нушићеве једночинке “Дугме”, извођена у Дому, гдје је једна од глумице била и Јелена Симић, а ја сам требао играти неког дјечака са једном репликом, али сам одустао на премијери због треме…“

У „Ба­ња­луч­ким но­ви­нама“ (да­нас Глас Српске) број 29, 12. мар­та 1954. објављена је вијест: „Упра­во ових да­на на­вр­ша­ва се го­ди­шњи­ца од осни­ва­ња кул­тур­но-про­свјет­ног дру­штва у Че­лин­цу, ко­је је до­би­ло име Ми­ло­ша Дуј­и­ћа, На­род­ног хе­ро­ја из овог кра­ја. Од та­да до да­нас дру­штво је успје­ло да по­стиг­не вид­не успје­хе у ра­ду. Дру­штво је  до­са­да из­ве­ло не­ко­ли­ко ко­ма­да и јед­но­чин­ки за мје­шта­не. Та­ко су успје­ли да спре­ме ко­ма­де „Не­же­ље­ни зет“ и „Дуг­ме“. При дру­штву ра­ди там­бу­ра­шка сек­ци­ја за ко­ју је ин­стру­мен­те на­ба­ви­ла ов­да­шња за­дру­га и по­кло­ни­ла их овом мла­дом дру­штву. Са­да увје­жба­ва­ју про­грам са ко­јим ће на­сту­пи­ти на при­ред­ба­ма и ван овог под­руч­ја. Из­ме­ђу оста­лог пла­ни­ра­ли су по­сје­те Шње­го­ти­ни и Вр­ба­њи“.

„Ба­ња­луч­ке но­ви­не“, број 60, од 15. ок­то­бра 1954. објављују вијест под насловом „У Че­лин­цу осно­ван На­род­ни уни­вер­зи­тет“ коју потписује Бран­ко Са­мар­џић.

„Ових да­на је у Че­лин­цу осно­ван На­род­ни уни­вер­зи­тет, а чи­ји рад тре­ба пре­те­жно да се од­но­си на кул­тур­но про­свје­ћи­ва­ње се­ла. Уни­вер­зи­тет је осно­ван при Кул­тур­но про­свјет­ном дру­штву „Ми­лош Ду­јић“ у Че­лин­цу ко­ји је ујед­но као по­ма­га­ју­ће ти­је­ло овог дру­штва. При­ли­ком фор­ми­ра­ња иза­бра­но је ру­ко­вод­ство уни­вер­зи­те­та, ко­је је већ из­ра­ди­ло план ра­да за пре­да­ва­ња по­ли­тич­ког и вас­пит­ног зна­ча­ја, а ко­је ће се одр­жа­ва­ти пре­те­жно у ви­ше за­о­ста­ли­јим се­ли­ма.

При фор­ми­ра­њу На­род­ног уни­вер­зи­те­та КПД „Ми­лош Ду­јић“ ко­је је до­са­да ра­ди­ло као јед­на сек­ци­ја са­да је офор­ми­ло ви­ше сек­ци­ја и то: драм­ску, му­зич­ку, фол­клор­ну и фи­скул­тур­ни ак­тив. За сва­ку сек­ци­ју је би­ра­но по­себ­но ру­ко­вод­ство сек­ци­ја, као и чла­но­ви ко­ји ће ра­ди­ти у њој. Иа­ко је ово дру­штво ско­ро осно­ва­но оно је до са­да уче­ство­ва­ло два пу­та на фе­сти­ва­лу кул­тур­но про­свјет­них дру­шта­ва сре­за и гра­да Ба­ње Лу­ке гдје је успје­ло да бу­де ме­ђу нај­бо­љи­ма. До­са­да­шњи рад дру­штва се углав­ном од­ви­јао у да­ва­њу при­ред­би на игран­ка­ма гдје су уче­ство­ва­ле са­мо драм­ска и му­зич­ка сек­ци­ја, док оста­ле ни­су по­сто­ја­ле. Ове го­ди­не па на­да­ље дру­штво је на свом са­стан­ку до­ни­је­ло за­кљу­чак о бу­ду­ћем ра­ду гдје је по­ред оста­лог пред­ви­дје­ло ко­лек­тив­ну по­сје­ту На­род­ном по­зо­ри­шту и би­о­ско­пу. У окви­ру Дје­чи­је не­дје­ље при­ка­за­ни су фил­мо­ви за дје­цу и мај­ке ко­је је при­ка­зи­ва­ла Оп­шта бол­ни­ца из Ба­ње Лу­ке, од­но­сно Хи­ги­јен­ски за­вод. И по­ред ки­шо­ви­тог вре­ме­на овим пред­ста­ва­ма је при­су­ство­ва­ло око 400 – 500 дје­це из основ­них шко­ла, а уз то је пре­гле­да­но пре­ко 100 ђа­ка од стра­не ље­ка­ра из дје­чи­јег одје­ље­ња. Пред­ста­ви су при­су­ство­ва­ли по­ред дје­це и од­ра­сли, а на­ро­чи­то мај­ке, по­што је при­ка­зи­ван филм о ње­зи дје­те­та“.

Забиљежили смо и свједочење Ко­је (Тоше) Савичића (1938): „Као омла­ди­нац био сам ве­о­ма ак­ти­ван, па су ме би­ра­ли за пред­сјед­ни­ка омла­ди­не. По­ред оста­лог уче­ство­вао сам и у осни­ва­њу Кул­тур­но-умјет­нич­ког дру­штва „Ми­лош Ду­јић“. На сре­ском так­ми­че­њу КУД-ова у Ба­ња­лу­ци 1955. го­ди­не по­бје­ђу­је­мо са игром „Ко­ло­меј­ка“, а по­ред оста­лих игра­ли смо Жив­ко Цви­ја­но­вић, Стан­ко Пе­ја­ко­вић, Пе­тра Ра­до­са­вац, Бо­сиљ­ка Са­рић и ја, а прим је сви­рао Бо­шко Ће­ра­нић.“

Занимљива је и вијест објављена у „Ба­ња­лу­чким но­ви­нама“ бро­ју 69. из 1954. под насловом „Че­ли­на­чка ле­кци­ја Ба­ња­лу­ча­ни­ма“. У њој стоји: „У ери сла­бо по­сје­ће­них пред­ста­ва, у На­ро­дном по­зо­ри­шту Бањалука до­би­ли су по­ну­ду од Ми­је Или­ћа (пред­сје­дник На­ро­дног одбо­ра оп­шти­не Че­ли­нац) за от­куп ци­је­ле је­дне пред­ста­ве. Још се ни на је­дној пред­ста­ви ни­је де­си­ло да са­ла бу­де по­тпу­но испу­ње­на, а са­да се до­го­ди­ло да Че­ли­нац, љу­ди са се­ла, за­ку­пљу­ју ци­је­лу са­лу. У по­зо­ри­шту је игра­на пред­ста­ва „Мај­ка“, дра­ма А. Му­ра­дбе­го­ви­ћа у три чи­на, а тог да­на, 10. де­цем­бра 1954. го­ди­не, „че­ти­ри сто­ти­не се­ља­ка и се­љан­ки, ста­ри­јих и мла­ђих“ сти­гло је у Ба­ња­лу­ку. Изне­на­ђе­ње и ус­хи­ће­ње ауто­ра тек­ста се ов­дје не за­врша­ва, па он пи­ше ка­ко пу­бли­ка ни­је би­ла у „та­мним све­ча­ним оди­је­ли­ма“ већ у одје­ћи ра­дних се­ља­ка!Че­лин­ча­ни су да­ли при­мјер!Ко­ли­ко ће би­ти још Че­лин­ча­на?Има ли у гра­ду Че­лин­ча­на?“

У Љетопису Народног универзитета пронашли смо податак да је КУД „Милош Дујић“ основано 1953. године на иницијативу Васе Топића. Више пута прекида рад да би послије неколико година кретало из почетка. За ово дрштво и опрема је набављана више пута јер је добар дио ње нестајала прије предвиђеног времена. На сликовит начин о томе говори и један новински чланак објављен у “Гласу” 13. јануара 1969. године: “КУД “Милош Дујић” постоји само на папиру. Ради лоше, опрема је покрадена као и тамбурашки инструменти. Ентузијазам просвјетних радника опада, општина издваја мало средстава које ионако нема ко да користи”.      

У „Гласу“ од 4. марта 1985. у прилогу под насловом „Сан о позоришној представи“ тадашњи дописник из Челинца Свето Милијевић истиче да се о лошем стању у култури расправљало и на сједници Општинског комитета Савеза комуниста Југославије поред осталог каже: „изузев организовања концерата народних игара и пјесама путем КУД „Милош Дујић“ и Младен Докић“ и повремених гостовања естрадних група – других културних садржаја нема. О организовању изложби и позоришних представа нема ни говора. Ситуација у сеоским срединама још је тежа. Захваљујући диско-клубовима млади на селу имају једину прилику да се забаве.“

Након Одбрамбено-отаџбинског рата КУД „Милош Дујић“ такође ради са великим осцилацијама, углавном само са фолклорном секцијом, и мијења назив у КУД „Милош Дујић – Мишо“, другим ријечима унук замјењује дједа. Друштво је установило смотру фолклора која се одржава у љето на којој наступа пет-шест КУД из Републике Српске, а повремено и из других крајева. Повремено и „Дујић“ гостује у неким срединама. Прва смотра фолклора у Челинцу одржана је 23. јула 2005. године у вријеме док је дужност предсједника друштва обављао Зоран Спасојевић.

Осамдесетих година прошлог вијека у Јошавки је дјеловало КУД „Младен Докић, а након Одбрамбено-отаџбинског рата у Брезичанима дјелује КУД „Младост“ највише захваљујући ангажовању породице Томе Борјанића.

Установе културе

Почетком седамдесетих година прошлог вијека Народни универзитет прераста у установу која се поред културе бавила и образовањем одраслих за разне занате. У склопу ове установе чак је и челиначка Средња школа почела да дјелује, која се одвојила 1978. када је основан Центар усмјереног образовања, касније Средњошколски центар. У саставу Народног универзитета наћи ће се поред осталог ауто-школа и Биоскоп „20. април“ са салом од 220 мјеста отворен 1972. године. У овом објекту, који је у функцији и данас, организују се најзначајнији културни и друштвени догађаји. Лоше архитектонско рјешење објекта ограничавајући је фактор.

У Статистичком годишњаку БиХ за 1973. годину у одјељку културно-умјетничка дјелатност за општину Челинац наводе се подаци: 1972. године почео да ради биоскоп 278 сједишта, 195 представа, 18.000 посјетилаца, 11 семинара које су завршила 235 полазника, радио претплатника 555, ТВ претплатника 375.

Народна библиотека „Иво Андрић“ почела је с радом 23. маја 1975. године. Захтјев је потекао из Министарства просвјете и културе БиХ на чијем челу је био књижевник Младен Ољача јер је Челинац био посљедња општина у СР БиХ која није имала библиотеку. Тако се десило случајно да је челиначка библиотека прва установа културе која је понијела име нашег славног нобеловца, с разлогом јер је он цијели хонорар од Нобелове награде даровао за развој библиотекарства у БиХ, а преминуо је два мјесеца прије оснивања ове библиотеке. Управо из Андрићевог фонда стигла су почетна средства и за челиначку библиотеку.

У „Гласу“ од 10. новембра 1975. године под насловом „Књижевно вече уз пригодан програм“ објављена је вијест: У склопу „Мјесеца књиге“ и акције „Хиљаду школских библиотека у Босни и Херцеговини“ Интересна заједница за културу и физичку културу општине Челинац је крајем октобра организовала књижевно вече. Ученицима основних школа представили су се том приликом књижевници Адван Хозић, Велимир Милошевић и Насиха Капиџић. Они су читали своје најновије, још необјављене, поетске и прозне радове. Послије књижевне вечери, на којој се окупио велики број ученика, представник Републичке културно-просвјетне заједнице уручио је пригодан поклон – пакет књига за Народну библиотеку „Иво Андрић“ Челинац. Драге госте из Сарајева челиначки малишани и средњошколци наградили су срдачним и громким аплаузом и замолили их да им поново дођу.

У почетку библиотека је била смјештена у један мали монтажни објекат иза кино-сале, а по изградњи Средње школе премјештена је у њене просторије гдје се и данас налази. Недовољно простора и подстанарство највише ограничава рад ове установе. Непосредно пред Одбрамбено-отаџбински рат гаси се Народни универзитет, а библиотека преузима послове и биоскопа. Након рата интензивира се рад ове установе која покреће бројне иницијативе: избор најуспјешнијих спортиста од 1996, издавачку дјелатност (1996) „Михољданску повељу“ – признање за изузетан допринос развоју и афирмацији културе у челиначком крају (1998), „Челиначке новине“ (јануар 2000), избор најуређенијих дворишта…

Општина Челинац 1998. године оснива Центар за образовање, информисање, културу и физичку културу (краће Центар за спорт и културу) која преузима у надлежност кино-салу и остале спортске и ректреативне објекте, као и објекат Културни и медија центар (анекс зграде Општинске управе, откупљен одлуком Скупштине општине од 5. децембра 2008. године).

Б. МАКСИМОВИЋ