Поводом сјећања на убиство Радослава Раде Радића, 17. јула 1946. године

Књига „Раде Радић – истина и лажи; зборник“, друго допуњено издање; Борислав Максимовић, 2024; може да се набави у књижари „Елена“ у Челинцу или посуди на читање у Народној библиотеци „Иво Андрић“, Челинац

Ср­би антифашисти у дви­је су­прот­ста­вље­не ко­ло­не

Дру­ги свјет­ски рат на ју­го­сло­вен­ским про­сто­ри­ма био је и гра­ђан­ски и осло­бо­ди­лач­ки и ан­ти­фа­ши­стич­ки, на­ро­чи­то на про­сто­ри­ма са ве­ћин­ским срп­ским ста­нов­ни­штвом. По­сто­ја­ле су мно­ге вој­ске, раз­ли­чи­те и по ет­нич­кој и по кла­сној, и по иде­о­ло­шкој струк­ту­ри. До­бро је по­зна­то да по­бјед­ни­ци пи­шу исто­ри­ју. Та­ко су и пар­ти­за­ни на­кон 1945. го­ди­не те­мељ­но ра­ди­ли на уљеп­ша­ва­њу свог рат­ног пу­та ко­ји их је без де­мо­крат­ских из­бо­ра до­вео на власт и ба­ца­ње ља­ге на рат­не не­при­ја­те­ље, на­ро­чи­то на чет­ни­ке.

Још то­ком ра­та мно­го ве­ћу па­жњу по­све­ћи­ва­ли су ус­по­ста­вља­њу вла­сти Ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је не­го бор­би про­тив оку­па­то­ра. Бру­тал­но су се об­ра­чу­на­ва­ли са сва­ким ко је ма­кар из­ме­ђу ре­до­ва по­ку­шао да објек­тив­но пред­ста­ви пра­во ста­ње или да ста­не у од­бра­ну срп­ских на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са. Та прак­са одр­жа­ла их је на вла­сти го­то­во по­ла ви­је­ка. Да­нас су до­ступ­не број­не чи­ње­ни­це ко­је до­ка­зу­ју да у овом пе­ри­о­ду у ко­јем је нај­ду­же тра­јао бра­то­у­би­лач­ки су­коб ко­ји ни­је за­вр­шен па­дом фа­ши­зма за­пра­во ни­је би­ло без­гре­шних. Исти­на, пар­ти­за­ни су би­ли мно­го ор­га­ни­зо­ва­ни­ји, те­ме­љи­ти­ји, има­ли су ја­сан циљ – до­ћи на власт по сва­ку ци­је­ну, док су чет­ни­ци лу­та­ли и про­грам­ски и ор­га­ни­за­ци­о­но – ти­пич­но срп­ски.

Суђе Дражи Михаиловићу, Ради Радићу и осталим руководиоцима ЈВуО

По­дје­ла Ср­ба на чет­ни­ке и пар­ти­за­не ни у ком слу­ча­ју ни­је, ка­ко су то пар­ти­за­ни – ко­му­ни­сти об­ма­њи­ва­ли на­род, по­дје­ла на при­ста­ли­це фа­ши­зма (чет­ни­ке) и ан­ти­фа­ши­сте (пар­ти­за­не). Чет­ни­ци су би­ли при­ста­ли­це мо­нар­хи­зма (кра­ље­ви­не), да­кле си­сте­ма ко­ји је био до ра­та, па и то­ком ра­та, ле­га­лан, а пар­ти­за­ни су га по сва­ку ци­је­ну ру­ши­ли, још од са­мог осни­ва­ња КПЈ 1919. го­ди­не. Чи­ни­ли су то чак и те­ро­ри­стич­ким ак­тив­но­сти­ма по­пут бом­ба­шких про­це­са и атен­та­та. Ти­то је још 1928. го­ди­не на су­ђе­њу по­зна­том по на­зи­ву „Бом­ба­шки про­цес“ ре­као да је члан иле­гал­не (за­бра­ње­не) ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је, и: „При­зна­јем са­мо суд сво­је пар­ти­је“. До­брим ди­је­лом и ње­го­ви на­сљед­ни­ци др­жа­ће се овог прин­ци­па, до да­нас.

Рат је ко­му­ни­сти­ма, као и Ле­њи­ну у цар­ској Ру­си­ји 1917. го­ди­не, олак­шао ру­ше­ње др­жав­ног по­рет­ка. По­чет­ком Дру­гог свјет­ског ра­та Ср­би су за­јед­нич­ким сна­га­ма ор­га­ни­зо­ва­ли уста­нак про­тив оку­па­то­ра, Ни­је­ма­ца и зло­гла­сне Не­за­ви­сне др­жа­ве Хр­ват­ске. Ме­ђу­тим, од пр­вих да­на устан­ка Ко­му­ни­стич­ка пар­ти­ја на­ме­ће сво­је ци­ље­ве и ра­зним ме­то­да­ма под­ри­ва је­дин­ство на­ро­да и уста­ни­ка. У том пе­ри­о­ду нај­ва­жни­ји циљ чет­ни­ка (мо­нар­хи­ста, Ју­го­сло­вен­ска вој­ска у отаџ­би­ни) био је да за­шти­ти на­род од стра­да­ња. За­то су њи­хо­ве је­ди­ни­це ма­хом би­ле ста­ци­о­ни­ра­не на ло­кал­ном ни­воу, бра­ни­ле су ло­кал­ну те­ри­то­ри­ју. У том кон­тек­сту тре­ба по­сма­тра­ти и раз­не пак­то­ве из­ме­ђу чет­ни­ка, Ни­је­ма­ца и НДХ, а ни­ка­ко као њи­хо­ву са­рад­њу са оку­па­то­ром и свр­ста­ва­ње у фа­ши­стич­ку али­јан­су. С дру­ге стра­не пар­ти­за­ни су ма­њу па­жњу по­све­ћи­ва­ли му­ка­ма на­ро­да, стал­но су би­ли у по­кре­ту, иза­зи­ва­ли су су­ко­бе, а он­да ка­да су би­ли сла­би­ји по­вла­чи­ли су се и оста­вља­ли на­род на не­ми­лост не­при­ја­те­љу ко­ји се све­тио (сто Ср­ба за јед­ног Ни­јем­ца, од­во­ђе­ње ци­ви­ла у зло­гла­сне уста­шке ло­го­ре). У та­квим окол­но­сти­ма на­ро­ду, ку­да су про­ла­зи­ли пар­ти­за­ни, ни­је ни­шта дру­го ни пре­о­ста­ло не­го да им се при­кљу­чи, јер су зна­ли да ка­да они оду сли­је­ди од­ма­зда фа­ши­ста над не­ду­жним ци­ви­ли­ма. За­то је у пар­ти­зан­ским ре­до­ви­ма би­ло до­ста и же­на и дје­це ко­ји су вр­ло че­сто до­би­ја­ли нај­те­же рат­не за­дат­ке што је би­ло и не­ху­ма­но и зло­у­по­тре­ба.

Раде Радић са другом супругом Ангелином

То­ком Дру­гог свјет­ског ра­та у че­ли­нач­ком кра­ју од­и­гра­ло се не­ко­ли­ко до­га­ђа­ја ко­ји су по зна­ча­ју над­ма­ши­ли ло­кал­ни ни­во и ду­го­роч­но ути­ца­ли на ка­сни­ји ка­рак­тер ра­та. Баш у че­ли­нач­ком кра­ју до­шло је до де­фи­ни­тив­ног раз­ла­за уста­ни­ка на чет­ни­ке и пар­ти­за­не у Бо­сни. Увод у ову по­дје­лу би­ла је Об­ла­сна кон­фе­рен­ци­ја КПЈ за Бо­сан­ску кра­ји­ну одр­жа­на у Скен­дер Ва­ку­фу (Кне­же­во) 21/23. фе­бру­а­ра 1942. го­ди­не. На тој кон­фе­рен­ци­ји ко­ја је са­зва­на и ор­га­ни­зо­ва­на по Ти­то­вој ди­рек­ти­ви од­лу­че­но је да се бес­ком­про­ми­сно уђе у су­коб са мо­нар­хи­сти­ма и да за­пра­во ко­му­ни­сти тре­ба да се на­мет­ну као ис­кљу­чи­ви ан­ти­фа­ши­сти. Овој кон­фе­рен­ци­ји прет­хо­ди­ло је осни­ва­ње про­ле­тер­ске бри­га­де ко­ја је би­ла ис­кљу­чи­во иде­о­ло­шки ори­јен­ти­са­на. Че­тр­де­сет го­ди­на ка­сни­је, да­кле још за ври­је­ме вла­да­ви­не Са­ве­за ко­му­ни­ста Ју­го­сла­ви­је, у истом мје­сту одр­жа­но је са­вје­то­ва­ње на ко­јој су ево­ци­ра­не успо­ме­не са овог до­га­ђа­ја и ана­ли­зи­ра­не ње­го­ве по­сље­ди­це. На­кон овог ску­па об­ја­вљен је Збо­р­ник ко­ји је сво­је­вр­сно при­зна­ње ка­ко су ко­му­ни­сти бес­кру­пу­ло­зно ин­ста­ли­ра­ли сво­ју власт не са­мо у рат­ној је­ди­ни­ци не­го и у на­ро­ду. По­ред оста­лог у по­ме­ну­том Збор­ни­ку сто­је и ове ре­че­ни­це:

„На кра­ју из­вје­шта­ја го­во­ри се о при­прем­ним за­да­ци­ма Пар­ти­је под ко­ји­ма се под­ра­зу­ми­је­ва ли­кви­да­ци­ја ових гре­ша­ка, при­је све­га, раз­о­ру­жа­ње чет­ни­ка, што од­го­ва­ра и основ­ним за­кључ­ци­ма до­не­се­ним на Кон­фе­рен­ци­ји (стр. 31);

„Ја­сно је, ме­ђу­тим, да су сви уче­сни­ци у рас­пра­ви (ми­сли се на Кон­фе­рен­ци­ју 1942. го­ди­не) има­ли у ви­ду чи­ње­ни­цу да је на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ка бор­ба и кла­сна бор­ба и да на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ка бор­ба под­ра­зу­ми­је­ва и бор­бу за власт. Раз­ли­ка у ми­шље­њу је би­ла са­мо у то­ме да ли се та­кво ви­ђе­ње НОБ мо­же у да­том тре­нут­ку по­ли­тич­ки пла­си­ра­ти или не“ (стра­на 323. Збор­ни­ка);

„У ре­фе­ра­ту о по­ли­тич­кој си­ту­а­ци­ји по­ред нај­ак­ту­ел­ни­јих ме­ђу­на­род­них до­га­ђа­ја, би­ло је нај­ви­ше ри­је­чи о НОП-у у Кра­ји­ни, ко­га тре­ба кла­сно про­чи­сти­ти и из ње­га из­ба­ци­ти све еле­мен­те ко­ји ће су­тра би­ти про­тив нас (стр 618)“; итд.

Не­по­сред­но по­сли­је овог ску­па, на ко­јем је уче­ство­вао и др Мла­ден Сто­ја­но­вић, гдје је, фак­тич­ки из пр­вог пла­на нај­зна­чај­ни­је лич­но­сти Кра­ји­не пао у сје­ну Ко­сте На­ђа, Дан­ка Ми­тро­ва, Осма­на Ка­ра­бе­го­ви­ћа, Ђу­ре Пу­ца­ра Ста­рог и дру­гих, а са­свим је из­вје­сно по Ти­то­вом на­ло­гу, Сто­ја­но­вић 5. мар­та во­ди Ко­зар­ску че­ту пар­ти­за­на на Ли­по­вац да раз­о­ру­жа чет­ни­ке Ла­зе Те­ша­но­ви­ћа ко­ји су се на­ла­зи­ли у свом за­ви­ча­ју са ци­љем да шти­те на­род. Јед­на од ак­ци­ја би­ла је и на Бо­жић 1942. ка­да су уста­ше у Ба­би­ћи­ма на­чи­ни­ле по­кољ, а малобројна и слабо наоружана група четника усташе је зауставила у Врлој страни на путу за Липовац и тиме спријечила још један њихов крвави пир. Пред са­му Скен­дер­ва­куф­ску кон­фе­рен­ци­ју у но­ћи 18. фе­бру­а­ра 1942. го­ди­не, ко­му­ни­сти бес­по­треб­но и ис­хи­тре­но ор­га­ни­зу­ју на­пад на Ко­тор Ва­рош у ко­јем ги­не пре­ко сто­ти­ну бо­ра­ца, а мно­го ви­ше их је ра­ње­но. По­ги­ну­ли ни­ка­да ни­су из­ву­че­ни са мје­ста стра­да­ња, па ти­ме ни при­мје­ре­но са­хра­ње­ни. Ко­му­ни­сти очи­глед­ну из­да­ју уста­ша­ма о де­та­љи­ма на­па­да са сво­је стра­не пре­ба­цу­ју на чет­ни­ке, ма­да је то ап­сурд­но јер је нај­ве­ћи број стра­да­лих упра­во из че­ли­нач­ког кра­ја. У Ли­пов­цу 5. мар­та по­ги­ну­ло је је­да­на­ест пар­ти­за­на Ко­за­р­ске че­те, а по­ред оста­лих ра­њен је и др Мла­ден Сто­ја­но­вић. Из Липовца је пре­ве­зен у пар­ти­зан­ску бол­ни­цу у Јо­шав­ку гдје су ли­је­че­ни и мно­ги дру­ги ви­со­ки функ­ци­о­не­ри пар­ти­је иа­ко су ко­му­ни­сти ра­ни­је на ви­ше на­чи­на да­ва­ли до зна­ња да же­ле отво­рен су­коб са чет­ни­ци­ма. Да­кле, све ово је би­ла очи­та про­во­ка­ци­ја. Сто­јан Си­мић, ис­так­ну­ти пар­ти­зан из Јо­шав­ке (1919–2006), за жи­во­та ау­то­ру овог тек­ста ре­као је да су пар­ти­за­ни че­сто на раз­ли­чи­те на­чи­не про­во­ци­ра­ли на­род и уста­ни­ке па су, по­ред оста­лог, на Кр­стов­дан, 18. ја­ну­а­ра 1942. го­ди­не, у Јо­шав­ци пе­кли пра­сад иа­ко срп­ски на­род тај дан про­во­ди у по­сту. У та­квим окол­но­сти­ма 31. мар­та гру­па чет­ни­ка, до да­нас ни­је утвр­ђе­но по чи­јем на­ло­гу, на­па­да пар­ти­зан­ску бол­ни­цу, ли­кви­ди­ра два­де­се­так ра­ње­ни­ка ме­ђу ко­ји­ма и др Мла­де­на Сто­ја­но­ви­ћа ко­ји је бо­ра­вио у ку­ћи Да­ни­ла Ву­ко­ви­ћа. Био је то за­вр­шни чин по­дје­ле Ср­ба на чет­ни­ке и пар­ти­за­не, у на­ро­ду зва­ни чет­нич­ки пуч. На овај на­чин ко­му­ни­сти су трај­но уни­је­ли раз­дор ме­ђу Ср­бе по­ди­је­лив­ши их у два, у кр­ви су­ко­бље­на та­бо­ра. Истовремено „ри­је­шили“ су се нај­по­пу­лар­ни­је лич­но­сти у Кра­ји­ни ко­ји је до та­да био и од Ти­та оми­ље­ни­ји не са­мо у на­ро­ду, не­го и ме­ђу кра­ји­шким пар­ти­за­ни­ма, од пар­ти­за­на на­пра­вили су жр­тву, а од чет­ни­ка зло­чин­це ко­ји уби­ја­ју чак и ра­ње­ни­ке и припаднике свога рода. На сличан начин, ликвидације у властитим редовима у борби за долазак на чело партије, комунисти су дјеловали и у Шпанском грађанском рату, а Данко Митров је ту очигледно стекао велико искуство. Ка­да се све ово има у ви­ду он­да је ја­сно да је „чет­нич­ки пуч“ па­жљи­во и вје­што ре­жи­ран у не­кој до­бро ор­га­ни­зо­ва­ној ма­ши­не­ри­ји ко­ја је ра­ди­ла на ви­шем ни­воу и на ду­же ста­зе, а гру­па нео­д­го­вор­них и не­пи­сме­них Ср­ба – чет­ни­ка из­ма­ни­пу­ли­са­на. У при­лог овој те­зи иде и чи­ње­ни­ца да су сви чет­ни­ци ко­ји су уче­ство­ва­ли у овим зло­чи­нач­ким ак­тив­но­сти­ма још то­ком ра­та ми­сте­ри­о­зно ги­ну­ли што се обич­но де­ша­ва са не­по­жељ­ним свје­до­ци­ма. Из­да­је и по­дје­ле ме­ђу Ср­би­ма по­ми­њу се у свим ве­ли­ким до­га­ђа­ји­ма, па и у Бо­ју на Ко­со­ву 1389. го­ди­не, а слич­них до­га­ђа­ја би­ло је и де­ве­де­се­тих го­ди­на прошлог вијека у ра­ту на ју­го­сло­вен­ском про­сто­ру!

И по­ред све­га ре­че­ног, ни­је­дан зло­чин ни­је оправ­дан, сва­ки за­слу­жу­је при­мје­ре­ну ка­зну, али пред објек­тив­ним су­дом и у фер су­ђе­њу. На­жа­лост, та­квог ни­је би­ло ка­ко ни на­кон Дру­гог свјет­ског ра­та, ка­да су пар­ти­за­ни су­ди­ли чет­ни­ци­ма, та­ко ни на­кон ра­то­ва на ју­го­сло­вен­ским про­сто­ри­ма во­ђе­них де­ве­де­се­тих го­ди­на ка­да је пред Ха­шким три­бу­на­лом НА­ТО под ма­ском ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це су­дио Ср­би­ма. Људ­ски је на­да­ти се да ће исти­на кад-тад из­би­ти на ви­дје­ло, и то се обич­но де­ша­ва, па ко до­жи­ви. Бра­ни­лац Дра­же Ми­ха­и­ло­ви­ћа, углед­ни бе­о­град­ски адво­кат и при­је­рат­ни на­род­ни по­сла­ник др Дра­гић Јок­си­мо­вић, на су­ђе­њу ни­је до­био при­ли­ку да у пу­ном ка­па­ци­те­ту из­не­се од­бра­ну. По­сли­је овог по­ли­тич­ко-иде­о­ло­шког про­це­са УДБ-а га је пра­ти­ла, под­ме­та­ла му, па је ко­нач­но ухап­шен 16. ју­на 1949. го­ди­не. Умро је не­вин на ро­би­ји 1. ав­гу­ста 1951. го­ди­не. Ви­ши бе­о­град­ски суд 13. ма­ја 2015. го­ди­не по­ни­штио је пре­су­ду Дра­жи Ми­ха­и­ло­ви­ћу од 17. ју­на 1946. го­ди­не уз кон­ста­та­ци­ју да „Дра­жа Ми­ха­и­ло­вић (ти­ме и оста­ли ко­ји су су­ђе­ни на истом про­це­су) ни­је имао фер и по­ште­но су­ђе­ње“ додајући да се суд ни­је ба­вио ти­ме да ли је Дра­жа Ми­ха­и­ло­вић рат­ни зло­чи­нац или не.

Из књиге „Раде Радић – истина и лажи; зборник“, друго издање; Борислав Максимовић, 2025.