Квалитетна роба лако нађе купца

Драго наглашава да се усложњава стање у нашој пољопривреди иако би требало да се оно поједностављује ако држава жели напредак у властитој производњи хране

Да се може и овдје на нашим просторима пристојно живјети, дјеца успјешно подизати и добро школовати, и то радећи у свом домаћинству, данас за многе звучи готово невјероватно, али има примјера који то потврђују.

Драго Јовић рођен је у Бочињи на Озрену. Као припадник Озренске ратне јединице Војске Републике Српске бранећи свој завичај од Армије БиХ која је у том подручју нарочито била ојачана муџахединима тешко је рањен 2. октобра 1992. године. Посљедице тешког рањавања поред осталог су губитак бубрега и слезене тако да је у раној младости остао ратни војни инвалид. Неколико мјесеци након благог опоравка нашао се код породице у Њемачкој. Тамо је срео Наду Јунгић, младу дјевојку из Челинца, која се такође у ратном вихору нашла код породице у Њемачкој. Већ први сусрет за њих је био судбоносан.

-Тако је заиста било, послије првог сусрета. Није нам требало много времена да се одлучимо да наставимо живот заједно, без икаквих двоумљења и сумњи – присјећа се Нада уз смијех.

Већ 7. децембра 1993. године вратили су се заједно из Њемачке, и ето њих у Марковцу скоро три и по деценије.

-Један од разлога што смо се тако брзо вратили из Њемачке јесте и чињеница да ми Срби тада у земљама Западне Европе нисмо били баш пожељни као остали народи из БиХ. Ограничавали су нам боравак, тешко давали папире, а нас двоје нисмо се посебно тиме ни оптерећавали. Било нам је довољно да смо заједно – казује Драго.

У ратном вихору, одмах по доласку у завичај, прихватили су се посла. Одрасли су у домаћинским кућама, а то значи да су већ као дјеца имали радне навике. Нису ни научили да бирају послове и да од нечега зазиру. Важно је да је поштено, а ионако мало шта је лако. Нада је једно од четворо дјеце у породици, а Драго једно од једанаесторо. Сви су живи и здрави, па у шали кажу, кад организују какву породичну свечаност, готово да не могу никог више ни позивати јер је простор ограничавајући фактор.

-У рату и није било неког избора па смо одмах прионули на пољопривреду. Ја заиста мислим да је пољопривреда частан посао, али у доброј мјери и сигуран. Јести се мора сваки дан, а све друго може, а и не мора. Зато ко производи храну, њему је посао обезбијеђен. Е, сад, како се ко у томе снађе и ко шта у том послу очекује, о томе се може расправљати – објашњава Драго.

Јовићи обрађују педесетак дулума породичне земље и по потреби неке површине изнајмљују. Данас држе три краве, а као и већина, некада, пољопривредних домаћинстава за своје потребе држе свиње и кокоши. Набавили су пристојну пољопривредну механизацију и тиме заокружили производни циклус на властитом посједу.

Нада уз подршку мајке Вуке, за продају производи изузетно квалитетне млијечне производе, млијеко, сир, кајмак, сурутка, а неријетко буде и јаја која им претекну за властите потребе.

-На кућном прагу све што произведем то и продам, и то нам је основни извор прихода јер у фирмама никада нисмо ни радили. Оно што једемо ми у нашој породици, једу и купци наших производа. Дакле, прво ми дегустирамо што значи да нам је савјест чиста, а купци безбједни. За храну заиста данас није тешко наћи тржиште, али треба је произвести и наравно, да она буде здрава, квалитетна и да јој је цијена пристојна. Није реално очекивати да имаш сталне купце, а да робу повремено производиш, него мораш обезбиједити континуитет и загарантовани квалитет – објашњава Нада.

Драго наглашава да се усложњава стање у нашој пољопривреди иако би требало да се оно поједностављује ако држава жели напредак у властитој производњи хране. Ситњење земљишних парцела, ограђивање њива на којима се пољопривредне машине морају вртјети као на арману што поскупљује и отежава услуге, стално наметање нових законских обавеза, све то млађе људе одвраћа од овог посла јер они нису научили на стрпљење и трпљење.

-Рецимо, влада пропише обавезу да трактор мора да се вози на технички преглед, а не обезбиједи се за то сервис у мјесту становања. Није лако трактор возити у сусједне општине, поготово ако су сервиси у урбаним насељима. Не желим ни да спомињем на које све проблеме наилазимо јер не бих да некоме огадим овај посао – истиче Драго.

Додаје да је некада ради обављања услуга комшијама кукуруз сијао у Марковцу петнаестак и више дана, а ове године, све кад сабере није накуцкао три дана.

Нада и Драго не жале се ни на државу ни на купце ни на посао који раде. Задовољни су животом који им је Бог подарио, а они му нису одмагали, увијек у добром расположењу подсјећају на народну мудрост: „Не дај Боже горег“. Стекли су три сина, Милоша, Слободана и Милана, који, као и родитељи им, траже своје мјесто под сунцем, вјерујући у Божију подршку, своје занимање и породицу. Као и сви родитељи у њиховом животном добу с нестрпљењем и великом надом ишчекују и унучад с великим изгледима да ће то ускоро и дочекати јер им је син Милош са супругом Николином савио властито породично гнијездо.

Б. МАКСИМОВИЋ

Челиначке новине 307,, мај 2025.