Пјесник и кад оде остаје „Тренинг за сјећања“, Витомир Маринковић, постхумно

На Видовдан у културном центру „Кућа Милановића“ у Бањалуци пред око три стотине посјетилаца представљена је збирка поезије „Тренинг за сјећања“ аутора Витомира Маринковића. Био је то културни догађај, више од уобичајног представљања једне књиге, који је обиљежио и емотивни сусрет некадашњих Сањана расутих широм свијета, махом ауторове родбине и његових пријатеља, који га, како се потврдило, нису заборавили. Витине стихове читао је Бојан Колопић, глумац Народног позоришта РС, а музичке нумере по текстовима из ове збирке пјесама изводили су музичари Бојан Маџар – вокал, Огњен Тадић – гитара, Тибор Тишма – мандолина, Дарко Караћ – бас гитара, Немања Гојковић – кахон.

Књигу су представили уредник Борис Максимовић, књижевник Михајло Орловић, музичар Александар Балабан, иначе Витин сарадник, док је модератор била Данијела Маринковић – Орлић.

Књига је објављена постхумно у издању СПКД „Просвјета“ из Челинца, а приредила ју је пјесникова сестра Данијела Маринковић – Орлић уз несебичну помоћ Витине породице те књижевника Боре Капетановића и Михајла Орловића како би, како она истиче у уводу књиге, сачувала сјећање на умјетнички рад покојног брата.

– Десетог јула навршава се 30 година од Витине погибије и читањем његове збирке поезије писане руком, а  чуване у породици три деценије, жељела сам приређивањем ове збирке подсјетити на његов живот, музику и стихове које је стварао, тихо, искрено и без калкулације. Идеја је била да овим поводом објавим његову поезију, оживим је кроз музику и рецитацију, да се да нагласак на стваралаштво, да се каже да стваралаштво и послије нас остаје. И да се тиме и да нагласак на важности правих вриједности – рекла је Маринковић – Орлић.

Пјесник и музичар Вито Маринковић рођен је 28. јуна 1966. године у Санском Мосту. Инспирисан радом музичара попут Боба Дилана, Ерика Клептона, „Џетро Тал“, „Лед цепелин“, ЕКВ… и још много чиме што је имало душу, писао је поезију и бавио се музичким радом. Његов бенд носио је име по једној од његових пјесама „Групни портрет“, али идеје о нормалном животу испуњеном умјетношћу распршио је рат. Имао је само 29 година када је погинуо као припадник полиције Републике Српске 10. јула 1995. године. Иза њега су остале мајка Мара, супруга Драгана и кћерке Соња и Нела, али и сјећања која као и поезија не умиру никада.

– Аутор ове књиге је обичан човјек, пријатељ, син, брат, муж, отац, сапутник кроз младост. И није тражио аплауз. Тражио је истину, чак и када је она била груба. Писао је о друштву, љубави, о пријатељима које су рат и године разносили на све стране. Писао је као што је живио, једноставно и без патетике. И данас, тридесет година касније, Витина поезија звучи као да је написана јуче, јер живимо у времену у којем су вриједности и даље помјерене. И можда се ништа суштински није промијенило, осим што нас је мање који памтимо – рекла је Маринковић – Орлић.

Пјесник Боро Капетановић написао је дирљив осврт на страницама књиге, истичући да би ова књига изненадила на много начина и самог ствараоца њеног садржаја.

Публициста, новинар и писац Михајло Орловић, који је такође био један од сарадника на овој књизи, истиче да је поезија сакупљена на њеним страницама продукт специфичног времена и духовни документ истог.

– Поезија Витомира Маринковића настала је у сјенци рата и смрти, свједочи о снази ријечи да преживе и онда кад човјек више не може. Његови стихови нису само умјетнички израз већ и документ духовног стања једног младог човјека суоченог са бесмислом насиља. Његово стваралаштво нас подсјећа да пјесник и кад ћути, говори. И кад погине, остаје – кроз пјесму – рекао је Орловић.

Ова збирка поезије може да се посуди на читање у Народној библиотеци „Иво Андрић“ у Челинцу, а приређивач је сав тираж подијелио посјетиоцима, установама културе и Витиним пријатељима и познаницима.

Постави коментар