Сад имам сло­бод­ног вре­ме­на, чи­ни ми се, нео­гра­ни­че­но, а нео­бич­но ми је што ко­нач­но мо­гу и во­ду да пи­јем кад сам жед­на и је­сти во­ће ко­је обо­жа­вам – с осми­је­хом при­ча Су­за­на

На­кон што јој је у Мин­ску у Бје­ло­ру­си­ји 13. мар­та 2025. го­ди­не из­вр­ше­на тран­сплан­та­ци­ја бу­бре­га Су­за­на Јун­гић (2. ок­то­бар 1993) по­че­ла је свој но­ви жи­вот, мно­го љеп­ши од прет­ход­ног.

-До­бро се осје­ћам, не­мам про­бле­ма, на­дам се да ће та­ко и оста­ти. Нео­бич­но ми је кад не мо­рам ићи на ди­ја­ли­зу. Сад имам сло­бод­ног вре­ме­на, чи­ни ми се, нео­гра­ни­че­но – с осми­је­хом при­ча Су­за­на.

За­хва­љу­је се сви­ма ко­ји су јој по­мо­гли и омо­гу­ћи­ли јој овај љеп­ши дио жи­во­та ко­ји је, не­ма сум­ње, за­слу­жи­ла.

-Имам осје­ћај да ми је по­мо­гао ци­је­ли Че­ли­нац. Мно­ге љу­де ко­ји су ми пру­жи­ли зна­чај­ну фи­нан­сиј­ску и мо­рал­ну по­др­шку и не по­зна­јем. Не­мам до­вољ­но ри­је­чи да се сви­ма за­хва­лим – при­ча Су­за­на.

Ра­ди при­пре­ме за ди­ја­ли­зу у Бје­ло­ру­си­ји је бо­ра­ви­ла у сеп­тем­бру про­шле го­ди­не пет да­на. Вра­ти­ла се да би оба­ви­ла још не­ке при­пре­ме, а он­да је на Ни­кољ­дан ста­вље­на на ли­сту, по­зив је усли­је­дио већ у мар­ту и то­ком тран­сплан­та­ци­је у Мин­ску у бол­ни­ци про­ве­ла је 15 да­на.

-Хва­ла Бо­гу, ље­ка­ри­ма и до­брим љу­ди­ма, све је до­бро про­те­кло. Има­ла сам и до­ста сре­ће да по­зив за тран­сплан­та­ци­ју на­кон ста­вља­ња на ли­сту че­ка­ња до­би­јем ре­ла­тив­но у крат­ком пе­ри­о­ду. Нео­бич­но ми је што са­да мо­гу и во­ду да пи­јем кад сам жед­на и је­сти во­ће ко­је обо­жа­вам, а ра­ни­је је то све или би­ло за­бра­ње­но или до­зво­ље­но у вр­ло ма­лим ко­ли­чи­на­ма – при­ча Су­за­на.

Здра­ви љу­ди не­ма­ју пој­ма с ка­квим све му­ка­ма и про­бле­ми­ма бо­ле­сни се бо­ре. На ди­ја­ли­зу је ишла три пу­та сед­мич­но пу­них че­тр­на­ест го­ди­на, што зна­чи да јој је дје­тињ­ство и до­бар дио мла­до­сти про­те­као у бол­нич­ким ода­ја­ма или бол­нич­ком во­зи­лу. Ква­ли­тет ње­ног жи­во­та био је на ве­о­ма ни­ском ни­воу, а она је та­да ма­шта­ла о све­му оном што мла­ди же­ле. А би­ло јој је све то ве­о­ма да­ле­ко, не­до­ку­чи­во.

По­сто­пе­ра­тив­ни дио Су­за­на је про­ве­ла код ку­ће. И кон­ци су јој из­ва­ђе­ни у Уни­вер­зи­тет­ском и кли­нич­ком цен­тру Ре­пу­бли­ке Срп­ске у Ба­ња­лу­ци. Стро­го се при­др­жа­ва упу­та ље­ка­ра. Чак је ова пр­ва два мје­се­ца про­ве­ла у ка­ран­ти­ну, дис­тан­ци­ра­ла се од по­ро­ди­це и при­ја­те­ља, кре­та­ње је све­ла са­мо на нај­ну­жни­је по­тре­бе.

О Су­за­ни смо об­ја­ви­ли ре­пор­та­жу у „Че­ли­нач­ким но­ви­на­ма“ број 217 у но­вем­бру 2017. го­ди­не. Том при­ли­ком по­ред оста­лог на­пи­са­ли смо да је она нај­мла­ђи па­ци­јен­ти ба­ња­лу­чког Ин­тер­на­ци­онал­ног ди­ја­ли­зног цен­тра.

– Би­ла сам тре­ћи ра­зред сре­дње тр­го­ва­чке шко­ле у Че­лин­цу и на­је­дном осје­ти­ла сам ма­ла­кса­лост и за­му­ћен вид. Хи­тно су ме од­ве­зли у бол­ни­цу гдје су ље­ка­ри у Ба­ња­лу­ци и Бео­гра­ду кон­ста­то­ва­ли да имам изу­зе­тно ви­сок при­ти­сак ко­ји је по­сље­ди­ца уро­ђе­не бо­лес­ти бу­бре­га ко­ји су ос­та­ли не­ра­зви­је­ни. Већ 1. ок­то­бра 2010. го­ди­не кре­ну­ла сам на ди­ја­ли­зу – ре­кла нам је та­да Су­за­на.

Ка­да су јој као дје­вој­чи­ци об­ја­сни­ли ка­ко ће у на­ре­дном пе­ри­оду мо­ра­ти да жи­ви, ве­ли да ни­је би­ла ни свје­сна шта је све че­ка.

– Би­ло ми је са­мо ва­жно да по­но­во ста­нем на но­ге, да прес­та­ну гла­во­бо­ље и да ми се вра­ти вид. О ди­ја­ли­зи, на­ра­вно, ни­шта ни­сам зна­ла. Тек ка­сни­је сам спо­зна­ла да ми је жи­вот из ко­ри­је­на про­ми­је­њен – го­во­ри­ла је Су­за­на ко­ју су кроз њен мла­ди жи­вот кон­стан­тно пра­ти­ле ра­зне не­да­ће.

Има­ла је два­на­ест го­ди­на кад јој је из­не­на­да на­кон кра­ће бо­лес­ти пре­ми­нуо отац Рат­ко. Мај­ка Мла­ђа ос­та­ла је са­ма са тро­је дје­це: кћер­ка­ма Сла­ђа­ном од ше­сна­ест, Су­за­ном од два­на­ест и си­ном Рат­ком ко­ји је та­да имао де­сет го­ди­на. Ни­је се пре­да­ла про­бле­ми­ма не­го је нас­та­ви­ла бор­бу са не­во­ља­ма ко­је су је сти­за­ле. Шко­ло­ва­ла је дје­цу и нас­та­ви­ла гра­дњу ку­ће у Мар­ков­цу. На­жа­лост, 25. ју­ла 2017. го­ди­не у 51. го­ди­ни жи­во­та из­не­на­да Су­за­ни уми­ре и мај­ка Мла­ђа.

Бу­ду­ћи да је Су­за­на мла­да осо­ба и дје­вој­ка при­мјер­на у сва­ком по­гле­ду, а ко­јој су­дби­на у ра­ној мла­дос­ти ни­је би­ла на­кло­ње­на, број­ни Че­лин­ча­ни су се укљу­чи­ли у ху­ма­ни­тар­ну по­моћ ко­ја је на­кон ви­ше го­ди­на те­шке бор­бе пра­ће­не ра­зним иза­зо­ви­ма успје­шно окон­ча­на на за­до­вољ­ство број­них Че­лин­ча­на.

Бо­ри­слав МА­КСИ­МО­ВИЋ

Челиначке новине 307, мај 2025