Сретен Гаврић из пламеног огња једва извукао живу главу, живот му спасили донори коже Александар Јунгић и Марко Гаврић

-Немамо довољно ријечи да се захвалимо свима који су нас подржали у овим веома тешким данима за нашу породицу, како морално, тако и својим поступцима. Највише захвалности дугујемо Аци и Марку, па и Владимиру, који су од срца своје здравље ставили на располагање да би Сретену живот спасили – каже Сретенова супруга Анита

Након тешких опекотина изазваних 23. септембра приликом пољопривредних радова на свом имању и компликоване трансплантације коже на Клиници за пластичну и реконструктивну хирургију на Врачару у Београду Сретен Гаврић (51) постепено, али успјешно опоравља се у свом дому у Опсјечком.

-Препицао сам ракију и одједном све се око мене запалило, и у ракијском казану и у посуђу око мене, тако да сам се и ја нашао у великом пламену. Како сам био сам, смогао сам снаге и прибраности да дођем до телефона и позовем супругу. Скидао сам са себе одјећу, а с њом се одвајао и дио мог тијела. Анита је брзо дошла и превезла ме до Дома здравља у Челинцу – објашњава Сретен.

У хитној служби указана му је прва помоћ и одмах је пребачен у Универзитетски и клинички центар Републике Српске на Паприковац у Бањалуци.

Сретен у болници

Истиче да је особље у челиначком Дому здравља урадило све што је било у њиховој моћи, од докторице Ранке до медицинских техничара и возача хитне помоћи који су муњевито реаговали. До Бањалуке изгубио је свијест јер је му је у пламеној буктињи захваћена огромна површина коже, а неке опекотине биле су до самих костију.

У бањалучкој болници остао је наредних пет дана, а потом у тешком стању пребачен у специјализовану болницу за лијечење опекотина у Београду. Већина проведеног времена Сретен је био што у коми што под тешким седативима јер су болови били неиздрживи. Опекотине су биле трећег степена 40%. Поред Сретена и медицинског особља све вријеме за његов живот борила се и његова породица: супруга Анита, синови Стефан, Лука и Марко, снаха Борка, родитељи Ђорђо и Савјета, брат Драган и снаха Оливера, Анитина породица и други.

Опекотине

-Непосредно након што је примљен и обрађен у болници у Београду назвао нас је др Марко Јовић и саопштио нам да је Сретен животно угрожен и да што је брже могуће треба да нађемо три донора коже иначе ћемо га изгубити. У бјесомучну трку с временом укључила нам се цијела породица и у земљи и у иностранству. Преко друштвених мрежа упутили смо апел за помоћ. Страховали смо јер многи зазиру од даривања крви, а камоли од даривања велике површине коже. Уз то било је неопходно да сви потенцијални донори морају да буду здрави и потом обрађени захтјевним претрагама. А времена је било заиста мало – казује Сретенова Супруга Анита.

Секунде су биле као вјечност. А онда су се почели јављати потенцијални донори. Са Анитим и синовима у Београд су дошли Александар (Гојка) Јунгић из Челинца, момак из Бањалуке запослен у МУП РС Владимир Кнежић, а из Швајцарске у Београд авионом је слетио Челинчанин Марко (Драгана) Гаврић (1983).

Алексанадр Јунгић и Марко Гаврић

-У изузетно кратком периоду требало је урадити низ захтјевних претрага да би се изабрао одговарајући донор па смо били приморани да се распоредимо по више здравствених установа у Београду. Показало се да су Ацо и Марко одговарајући донори и они су 1. октобра примљени на клинику да би се са њиховом тијела узела неопходна кожа и пресадила Сретену – прича Анита. Према њеним ријечима доктор Јовић је одлучио да не узме кожу од Владимира сматрајући да ће бити довољно оно што пресади са Аце и Марка, а уз то ради се о младом момку који још увијек није основао породицу. И поред тога Владимир је цијело вријеме остао уз њих у случају потребе и они наглашавању његову изузетну хуманост и пожртвовање да помогне човјеку којег не познаје

У међувремену било је неопходно да Сретен прими више доза крви па се у акцију даривања крви укључило више пријатеља и чланова породице.

Током пресађивања коже Сретен је двије седмице био на интензивној њези у шок-соби, углавном под седативима и успаван јер болови су били неиздрживи.

Сретен и Анита поред синова, имају и унучад Машу (3,5) и Давида (1,5) од сина Стефана и снахе Борке. Сретенови родитељи Ђорђо и Савјета, као и брат Драган и снаха Оливера током Одбрамбено-отаџбинског рата и након њега били су организатори и учесници бројних хуманитарних акција у Швајцарској како би се помогло борцима Војске РС, жртвама рата, али и институцијама да лакше поднесу ратне недаће.

Гаврићи истичу да без помоћи хуманих људи битка за Сретенов живот била би изгубљена.

Ацо и Марко у болници након што су за Сретена донирали кожу

-Немамо довољно ријечи да се захвалимо свима који су нас подржали у овим веома тешким данима за нашу породицу, како морално, тако и својим поступцима. Највише захвалности дугујемо Аци и Марку, па и Владимиру, који су од срца своје здравље ставили на располагање да би Сретену живот спасили. Наш народ каже да нема теже муке него кад „човјека жива деру“, а они су на то добровољно пристали. Наглашавам да се ради о заиста великој површини коже која је са Аце и Марка пресађена на Сретеново тијело. Сви се надамо да ће их Бог за ту њихову жртву наградити подаривши њима и њиховим породицама свој благослов. Још једном захваљујемо се свима онима који су нам на било који начин помогли – прича Анита.

Сретен је познат у завичају као дружељубив и добронамјеран човјек. Учесник је Одбрамбено-отаџбинског рата и члан Ловачког удружења „Фазан“, активан члан заједнице. Његово опоравак тече постепено, уз болове и све друге непријатности које могу да разумију само они који су били „у његовој кожи“, али напредује узлазном линијом. Опорављају се успјешно и Ацо и Марко којима заиста треба одати признање на изузетној храбрости и пожртвованости.

Б. МАКСИМОВИЋ  

Челиначке новине број 302, децембар 2024.