Поводом јубилеја „Челиначких новина“

Ево, стигосмо и до нашег 300. броја. Не­ма ди­ле­ме да то мно­ги­ма и не зна­чи не­што по­себ­но, али ма­ло­број­на ре­дак­ци­ја ко­ја про­те­клих 25 го­ди­на ра­ди овај по­сао ни­је га ота­ља­ва­ла. Без ла­жне скром­но­сти, ка­да је ри­јеч о „Че­ли­нач­ким но­ви­на­ма“, ра­ди се о нај­ве­ћем кул­тур­ном по­ду­хва­ту у исто­ри­ји Че­лин­ца. Ра­зу­ми­је се, ни­је то­ме до­при­ни­је­ла са­мо по­ме­ну­та гру­пи­ца од пет-шест чла­но­ва јер је она има­ла без­ре­зер­вну по­др­шку ши­рег кру­га ин­те­лек­ту­а­ла­ца, ро­ђе­них Че­лин­ча­на, па и јед­ног ди­је­ла струч­не јав­но­сти ко­ји­ма Че­ли­нац ни­је ни за­ви­чај ни мје­сто гдје ра­де. Бу­ди­мо ре­ал­ни, и ло­кал­ни по­ли­ти­ча­ри, као и привредници, иа­ко су че­сто, што с раз­ло­гом што без раз­ло­га, има­ли при­мјед­бе на не­ке на­ше тек­сто­ве, то­ле­рант­ним од­но­сом и по­шту­ју­ћи сло­бо­ду ме­ди­ја да­ли су до­при­нос оп­стан­ку и раз­во­ју „Че­ли­нач­ких но­ви­на“. Другим ријечима, редакција, сарадници, челиначка јавност и читаоци скоро па подједнако за­слу­жни су што Че­ли­нац у окру­же­њу је­сте при­мјер до­бре де­мо­крат­ске ат­мос­фе­ре, а без „Челиначких новина“ она би била на знатно нижем нивоу.

Ме­диј­ски струч­ња­ци ка­жу да је ми­си­ја сва­ког озбиљ­ног ме­ди­ја да сво­ју пу­бли­ку (чи­та­о­це, слу­ша­о­це, гле­да­о­це) ин­фор­ми­ше, за­ба­вља и под­у­ча­ва. Тру­ди­ли смо се да струч­но и објек­тив­но за­до­во­љи­мо све три ове обла­сти, и то све по прин­ци­пу „раз­ми­шљај гло­бал­но дје­луј ло­кал­но“. И не са­мо то, би­ли смо и оста­ли она коп­ча ко­ја је успје­шне Че­лин­ча­не ра­су­те на све че­ти­ри стра­не сви­је­та, а ко­ји су из овог или оног раз­ло­га рас­ки­ну­ли ве­зу са за­ви­ча­јем, при­во­ље­ли да га опет при­гр­ле свим ср­цем. Ра­ду­је нас чи­ње­ни­ца да је то нај­че­шће би­ло на обо­стра­ну ко­рист – и Че­лин­ца и Че­лин­ча­на ко­ји су му се вра­ти­ли. И ти­ме се по­но­си­мо.

На­рав­но, сва­ки ве­ли­ки по­сао, не мо­же да про­ђе без гре­ша­ка и без по­ср­ну­ћа. Без су­је­те при­хва­та­ли смо сво­је гре­шке и тру­ди­ли се да их не по­на­вља­мо. Одр­жа­ли су нас упор­ност у по­слу, у сти­ца­њу но­вог зна­ња у стру­ци, и до­бро­на­мјер­ност пре­ма све­му че­му смо стре­ми­ли.

За „Челиначке новине“ не вриједи она флоскула која се појавила готово у исто вријеме кад и овај лист (прије 25 година), односно с појавом друштвених мрежа, а то је – да је прошло вријеме штампаних медија. Из мјесеца у мјесец, из броја у број, оне изазивају пажњу јавности, оне су хваљене и критиковане, пркосе недаћама, друштвеним промјенама и навикама.

 „Че­ли­нач­ке но­ви­не“ Че­лин­ча­ни одав­но не сма­тра­ју ма­лим про­јек­том јед­не гру­пе љу­ди не­го јав­ним до­бр­ом – и то је оно чему смо све ово вријеме стремили.

Б. М.