У Јошавки на Пилиповцу одржана 25. Шишијада

Један из прве генерације челиначких лугара Пејо Топић из засеока Баре – Опсјечко крајем деветнаестог вијека са супругом Миољком ново огњиште засновао је на јошавачком бријегу Пилиповац недалеко од Вигњевца. Познат је по томе да је 1903. године засадио букет од шест борова који су доскора чинили споменик природе код Ловачког дома у Опсјечком. Борова нема више, осушили се и завршили у огреву.

Живкови потомци

Пејо и Миољка стекли су три кћери и два сина: Милу, који је такође био лугар, и Спасоја. Миле је имао кћери, а Спасоје (1904-1944): Живка, Госпану, Радивоја, Млађу, Јефту, Светислава и Перу. У животу су још Млађа (1934) и Свето (1938) који живе у челиначком приградском насељу Марковац. У прошлости женској линији у породичној лози често се није придавао значај, поготово ако се удају изван завичаја.

-Велика Госпојина је била на прагу, а то је већ цијели вијек, за Јошавку велики празник. На збор је долазила маса свијета из шире околине, за то се цијелу годину припремала најљепша одјећа и водило се рачуна о изгледу. Неријетко ту су први пут младићи и дјевојке сретали своје будуће супружнике. Послови су омели нашег Живка (1926-2007), тада већ момчића, да се ошиша, а неошишан је било срамота отићи за збор. Мајка Миљка (1902-1979) није хтјела ни да чује да га пусти на збор неошишана и натјера га да сједне да га она на брзину ошиша. По несрећи наиђу сеоски дрипци, виде да жена шиша момка, а то је тада за њих било смијешно, па одмах спјевају подругљиву пјесму, а нама остане надимак – Ошишани који нас и данас прати – објашњава Свето дио породичне историје.

Заједнички објекат на старом кућишту у изградњи

Радивоје је у младости одселио у Војводину и тамо преминуо, Госпана се удала у Гркињиће гдје је стекла потомство. И Живко и Перо остали су у завичају и раширили породичну лозу. Живкови потомци су: Вито, Љубан, Миладин, Душан, Велинка, Рада, Миладинка и Славица, удата Модић, која је преминула, Перини: Радомир, Бранкица и Младен, а светини Богољуб и Божана.

Живко – Живојин, родоначелник породичног надимка

Спасојеви потомци данас с поносом истичу свој надимак и већ 25 година у задњу недјељу у јулу или прву у августу на дједовини организују породични сабор Шишијада који је двосмислен, како је коме драже, по надимку породичне лозе Ошишани, или по ракији шиши. Мило им је и једно и друго. Ове године састали су се 4. августа. Ошишани су препознатљиви по марљивости, дружељубивости и поштењу. Вјерују у Бога, рад и љубав. Држе се једни других у добри и злу.

Богољуб, Радомир, зет „Ошишаних“ Зоран Предић и други

-Нас Спасојевих потомака тренутно у животу има око 70, а на овом задњем скупу било нас је 43 што се може сматрати задовољавајућим одзивом. На нашој дједовини посљедњи су остали стриц Живојин и стрина Илинка која је преминула 2014. године чиме је привремено опустјело кућиште. Али, настојимо макар симболично да га вратимо у живот и полази нам то за руком. Приводимо крају градњу заједничког објекта који нас учвршћује и оплемењује, али и обавезује да се чешће окупљамо и дружимо – прича Радомир Топић, оснивач и власник фирме „Топ-Фит“.

Дио женских потомака

Прве године радног стажа одрадио је у Њемачкој. Једно вријеме је био угоститељски радник, а касније је радио у сервису за чишћење објеката. Чистио је и стакла на небодерима, био човјек – паук. У марту 2000. године у Бањалуци на основу стеченог искуства региструје сервис за чишћење објеката који данас запошљава око 200 радника и један је од наших привредних брендова. Био је и падобранац, има 13 скокова, а одустао је због обавеза на послу.

Потомци ове породице су и власници реномиране фирме за продају медицинских апарата „Призма“ коју са супругом Зораном Предићем и кћерима води Бранкица.

Понос породице, најстарији: Млађа и Свето

Заштитни знакови ове породице су Млађа (1934) и Свето (1938). Иако су обоје одавно закорачили у дубоку старост и данас су поприлично витални и корисни породици. Млађа је преко Сомбора међу првим женама из Јошавке 1971. године отишла у Њемачку да ради и тамо остала до пензионисања 1996. године. Од тада дочекује, части и испраћа госте. Чува најмлађе, а оне мало старије савјетује ако које хоће да слуша, а све је мање таквих. Свето је радни стаж почео као шумски радник, потом преко загребачке „Геотехнике“ прокрстарио Југославијом, да би се након земљотреса 1969. године вратио у завичај и подигао ново кућиште. Запослио се у челиначкој преради дрвета одакле је и пензионисан 1992. године. И данас вози бицикл, свакодневно иде у набавку и добро игра шах.

Приповиједа како је као дјечак од пет и по година спасио породицу.

Успомене: Свето и Млађа испод старе крушке

-У јесен ратне 1943. чувао сам стоку и угледао како према нашем засеоку од Кљајића брда иде нека војска. Било их је као мрава. Отрчао сам у кућу и обавијестио старије. Испоставило се да су то били усташе. Избјегли смо на вријеме. Четници су пристигли и на усташе отвориле ватру, а они у повлачењу попалили све наше објекте осим кочака пуног кукуруза. Касније су нас прогонили партизани под оптужбом да смо хранили четнике, а цијела Јошавка је била у четницима – евоцира Свето успомене.

Светиног сина Богољуба рат је затекао у Задру, на служењу ЈНА. У правом смислу ријечи прошао је кроз пакао, и за длаку остао у животу. Данас је возач у Словенији.

И тако, сваки члан ове веселе породице има своју занимљиву причу. А кад би знале да причају старе крушке госпојињача и михољка које на њиховој дједовини на Пилиповцу рађају већ два вијека, то не би биле приче него романи.

Б. МАКСИМОВИЋ,

Челиначке новине, 298, август 2024.