Алекса Радујковић из Грабовца са супругом Госпаном, рођеном Јовановић у Вошкарима, стекли су једанаесторо дјеце: Миленко, Миливоје, Мирислав, Воислав, Радован, Боре, Анђелија, Нада, Зорка, Винка и Данка. Од њих нико више није у животу.

Алексу су 1947. године на кућном прагу убили герилци из непознатих разлога, а Госпана (1902-1983) је остала са дјецом и подизала их. А биле су то гладне године које је обиљежила биједа, болести и свакојаке друге тешкоће. Сваки дан је био борба за голи опстанак.

– Сјећам се приче у породици и селу да је наша бака вриједно радила, да је била велики борац и своју дјецу подизала од једне кравице и једне гредице лука. Уз својих једанаесторо отхранила је још четворо туђе дјеце – прича Зоран Ђермановић (1963) најстарији Госпанин унук, а син Зоркин.

Он већ четири деценије живи и ради у иностранству. Преко Словеније стигао је у Њемачку гдје и данас живи са супругом, дјецом и унуцима. Недавно, 3. августа испунила му се давнашња жеља да на дједовини у Грабовцу окупи Госпанине потомке.

Потомци Зорке Ђермановић, рођене Радујковић

– Било нас је стотињак, и то је половичан одзив. Стигли смо са разних страна свијета: из Њемачке, Новог Сада, Београда и других мјеста у Србији и сусједним земљама и ови домаћи, из челиначких села. Потомци наше баке су претежно Радујковићи, Поповићи, Ђермановићи, Бабићи, Врховци, али има и на десетине других презимена. Само наши родитељи Зорка и Петар Ђермановић од шесторо дјеце за сада имају 69 потомака – казује Зоран.

Вели да многи Госпанини потомци до овог пута никада нису били на дједовини и бабовини, што значи да су се овом приликом и упознали а догађај је био права ерупција емоција.

Борислав МАКСИМОВИЋ,

Челиначке новине 298, август 2024.