Представљена монографија „Парохија Челинац – вјера, живот, стваралаштво“, приређивачи протојереј ставрофор Радивој Вујанић и Борислав Максимовић, издавачи Српска православна црквена општина Челинац, Народна библиотека „Иво Андрић“, СПКД „Просвјета“ Челинац, 2024;

Свечаност приређена поводом представљања монографије „Парохија Челинац – вјера, живот, стваралаштво“ почела је молитвом у Храму Сретења Господњег 22. јуна (уочи празника Дугови) коју је служио игуман манастира Липље отац Теофан, а настављена у Парохијском дому. Овом догађају присуствовали су и бројни гости међу којима су били архијерејски намјесник которварошки протојереј ставрофор Миленко Нарић, надзорник за Православну вјеронауку Бањалучке епархије др Славољуб Лукић, начелник општине Челинац Владо Глигорић, кумови челиначких храмова проф. др Владо Ђајић, проф. др Борис Пашалић, доц. др Жељко Јунгић и Горан Сејмановић, одборници Црквене општине Челинац и други.

У име домаћина госте је поздравио протојереј ставрофор и један од приређивача књиге отац Радивоје Вујанић.

-Драга браћо и сестре, хвала свима вама што сте дошли на ову свечаност, али и нашим прецима, а данас су задушнице, који су нам припремили пут да ми будемо путници од вјере и љубави. Ви знате да је Црва Христова  један живи организам. Зато се и ова књига зове „Парохија Челинац – вјера, живот и стваралаштво“. Овом приликом осврнућу се више на о стваралаштво јер сам озарен свим оним што смо до сада урадили у нашој парохији. Када сам 2011. године дошао на службу на ову парохију она је у сваком погледу била јако добра, првенствено са живом црквом, са добрим  људима, хришћанима у сваком погледу. Наслиједио сам парохију од оца Станоја Зељковића и затекао оца Дејана. И мислио сам да ми треба година дана да се упознам с људима овдје и да кренемо да радимо, да градимо, да стварамо. Али није ми требало толико времена. Са добрим људима  врло брзо сам могао да наставимо да радимо увелико – рекао је отац Радивоје. Потом је подсјетио на хронологију градње храмова и других објеката у челиначкој парохији, а осврнуо се и на своје службовање у парохији манастира Гомионица гдје је са парохијанима изградио и обновио више храмова. Подсјетио је на велику обнову Храма Сретења Господњег нагласивши да је то била и жеља епископа бањалучког Јефрема.

– Захваљујући свима вама, свим приложницима, кумовима, грађевинском инжењеру Недељку Гајићу који је веома савјесно вршио надзор, добили смо ову љепоту у Челинцу. Данас је Челинац препознатљив по ова два своја прелијепа храма. Не говорим о себи, говорим о народу и свештенству, јер и прије мене овдје су службовали свештеници који су више од мене урадили. Недавно сам био код владике сремскога Василија и чуо сам да он својим свештеницима вели да треба да оду у Челинац да виде како се ради и гради. Настављамо да радимо и да градимо и да живимо у једној великој заједници – рекао је отац Радивоје.

У своме обраћању он је подсјетио како је настала идеја да се уради ова монографија као свједочанство о времену и људима, историји и развоју челиначке парохије. Захвалио се на подршци уреднику „Челиначких новина“, власнику штампарије „Design“ Душку Пејаковићу и куму храма Сретења Господњег Горану Сејмановићу који је изразио жељу да значајно подржи штампање ове књиге, те додао да је дио материјала за ову монографију преузет из претходних књига о парохији челиначкој („Челиначке духовне вертикале“ (Борислав Максимовић, 2012), „Хроника градње Богородичиног храма у Опсјечком“ (Душко Пејаковић, Борислав Максимовић, 2017) и „Видјеше очи моје“ (о Сретењском храму, протонамјесник Дејан Поповић, проф. Мирко Вуковић, 2023), али и из парохијског Љетописа.

Протојереј ставрофор Радивој Вујанић

-Моја жеља је била да све урадимо у нашој парохији и о свему лако сам се са свима договорио и за то смо добили благослов владике нашег Јефрема. Ова књига резултат је нашег рада и договора. Имао бих доста лијепих ријечи рећи о свима вама јер ништа овог не би било да није било вас, али морам да скратим. Све што овдје урадимо остаје иза нас наредним покољењима. Поносан сам на све вас – рекао је отац Радивоје и изразио наду да ће се и ова књига проширивати током наредног периода.  

Богородичин храм у Опсјечком, поглед на Челинац

Архијерејски намјесник протојереј ставрофор Миленко Нарић након поздравне ријечи додао је:

– Велика ми је част што сам вечерас у Челинцу са вама и посебно што сам добио прилику да вам се обратим. Нисам толико компетентан да говорим о књизи, али зато могу да говорити о њеном иницијатору и приређивачу. Ово је заиста велика ствар, али и није толико изненађење јер отац Радивоје се већ доказао као велики градитељ и није никакво чудо што је и овај посао успјешно завршио. Ради се о вриједном и високо моралном човјеку, примјереног и свештеничком и породичном позиву, у сваком погледу, човјеку који је носилац највећих црквених звања и одликовања. Оче Радивоје, господине Боро, ја Вам честитам и молим Вас да овдје не станете, да наставите даље. Поставили сте високе стандарде. У сваком  случају књига има изузетан значај, како за црквени живот, тако и за подручје нашег Намјесништва и Епархије.  Нека је свима Богом благословено – рекао је отац Миленко.

Своје утиске изнио је и др Славољуб Лукић, надзорник за Православну вјеронауку у Епархији бањалучкој

-Оче Радивоје хвала Вам што сте ми указали част да будем вечерас овдје са вама, а  посебно на томе да сте ми дали прилику да могу нешто да кажем о овој књизи и да могу друге свештенике да подстакнем да изучавају историју свога краја и завичаја. Ја често говорим ону реченицу коју су многи историчари прије мене рекли: Оно што није записано, није се ни догодило. Нажалост, ми Срби смо народ заборава. Олако заборављамо шта нам се догодило кроз историју и недавно, и онда то нам се наново догађа. Наша историја је часна и богата, а ми олако преко свега тога прелазимо, па и заборављамо. Челинац је кроз своју историју био веома битан јер је био дио једне занимљиве Жупе Врбања, која се помиње у 14. вијеку, а постојала је до краја босанског краљевства. На овом подручју имамо неколико црквишта и манастиришта из средњег вијека која нису истражена међу којима и манастир Светог Јована Крститеља. Често то нису били велики објекти, него мале црквице, скромних димензија и лако су нестајале пред поплавама и другим непогодама. Није толико важно да ли ћемо наћи локалитет гдје су биле цркве и манастири, него је важније да чувамо свијест и предање да смо их имали. Писање је битно, а парохијске љетописе требамо и да водимо и да их публикујемо, да их представимо јавности, да подстакнемо истраживаче који се баве историјом да прикажу другима да представе нашу историју. Колико су раније свештеници о томе водили рачуна потврђује митрополит Григорије Николајевић који је 1886. године дошао на престо Митрополије Дабробосанске. Он је одмах сљедеће године издао Посланицу да излази један црквени часопис (Искон) Источник и да сви свештеници са подручја Митрополије којој је и ова наша епархија припадала да пишу за тај часопис све што се дешава у њиховим парохијама, све што је значајно за црквени и национални живот. Тај часопис је излазио од 1887. до 1910. године, и кад га погледате схватите да данас ми немамо такав часопис у Републици Српској и БиХ. Ето, колико су људи некад у много тежим временима и условима имали већу свијест о значају писања и записане ријечи него ми данас. Нажалост, ја као надзорник за вјеронауку, колико знам, од око 160 вјероучитеља у Бањалучкој епархији за ових десетак година можда је публиковано десетак књига. Свака књига је битна. Једна слика некада може много тога да открије, а да не говорим о томе шта може да открије записана ријеч. То потврђује и примјер из живота манастира Липље. Када је 1870. године дошло до реновирања овог манастира и мањих археолошких истраживања пронађен је један печат. На том печату био је отисак да је он из Манастира Осовица и година 1331. и да је он био посвећен Благовијестима Пресвете Богородице. Печат је касније загубљен. Срећа је што је некад тај печат негдје неко утиснуо, и што је тај отисак сачуван и на основу њега можемо да реконструишемо дио историје не само манастира Липља, него и Осовице и да докажемо да постојимо и живимо, да је ово наша земља сигурно бар преко осам вијекова. Ова књига пред нама показује континуитет, црквени и вјерски, оног правог истинског православног живота. Дакле, не само свештеници, сви смо ми дио цркве, свако има своју улогу у цркви, зато је битно да вјерни народ сарађује са свештенством, да многе ствари из породичних архива могу да послуже и за ову сврху. Видите, као што је књига оца Дејана и професора Вуковића била претеча ове књиге, па и да након ове књиге појави се нова која ће још више да донесе и да покаже наш црквени и вјерски живот у Челинцу. Честитам оче Радивоје, надам се да ће ова књига подстаћи млађе свештенике да даље пишу да истражују и да се не треба да стидимо наше богате црквене и националне историје – рекао је др Лукић.

Након обраћања др Лукића, отац Радивоје још једном се захвалио присутнима, а потом је кум Храма Сретења Господњег Горан Сејмановић свим гостима даровао по један примјерак ове књиге.

Монографија „Парохија Челинац – вјера, живот, стваралаштво“ може се набавити у Парохији Челинац или посудити на читање у Народној библиотеци „Иво Андрић“.

Бесједа на представљању монографије

„Парохија Челинац – вјера, живот, стваралаштво“

Узалуд се труде зидари ако Бог неће зидати град

„Ни велики без малих, ни мали без великих не могу постојати, они као да су повезани међу собом, и то им доноси корист“ – казује  Св. Климент Римски

Протонамјесник Дејан Поповић

У овој несвакидашњој вечери, радосно смо се окупили у овој парохијској сали да у овој гозби ријечи говоримо о књизи која јесте збирка свједочанстава, запажања аутора, илустрација и приказа историјских околности кроз које је пролазила и у којим се тренутно налази наша – челиначка парохија.

Пред нама је монографија Парохија Челинац – вјера, живот, стваралаштво, чији су приређивачи, уважени протојереј – ставрофор Радивој Вујанић, парох челиначки и наш познати новинар и публициста Борислав Максимовић.

О жанровском одређењу књиге коју овдје представљамо дало би се надугачко и нашироко распредати, али постоји нешто што одмах заокупља пажњу и мисли ставља у погон када на матираној подлози њеног омота прочитамо сјајном пластификацијом апострофирану ријеч МОНОГРАФИЈА. Притом је та ријеч рашчлањена на два „члена“, баш као што ту грчку сложеницу творе два сегмента, двије ријечи – моно и графос. И опет, да би што подстицајније упослила наше размишљање, на корицама је ријеч моно исписана крупнијим фонтом од сегмента графија, те тиме и додатно наглашена. Јасно је да грчка лексема моно означава једно и једност, а термин монографија писање о једном.

Међутим, ова књига је све, само не то. Она је ТРОЈЕДНА! Троједна, јер својом суштином одражава троједност Светотројичну и сваким својим словом, заправо, слави Оца и Сина и Светога Духа, Утјешитеља. У православној нумерологији, број један није број савршенства, то није ни број два – број три је број савршенства, баш као што је Бог Сведржитељ савршен у Светој Тројици, Оцу и Сину и Духу Светоме. Пишући о једном – о градитељском прогресу у челиначкој парохији (и о његовој предисторији, разумије се), аутори ове књиге, заправо, остављају живо свједочанство о дјелатном прослављању Свесвете Тројице кроз подизање и обнављање храмова и богомоља у челиначком крају. „Вице верза“ – са супротне стране гледано – ова књига свједочи о благодати коју је Троједни Бог излио на своју паству у овој парохији дајући им снаге у замасима, јер Свето писмо нас учи да „Бог даје замахе прегаоцима“. Прегаоц показује срчану вољу и жељу, али ни најсрчанији неће успјети у својој намјери ако Господ не благослови и не благоизволи да се његове жеље и намјере спроведу у дјело. Не поручује ли нам, исто тако, Свето писмо: „Узалуд се труде зидари ако Бог неће зидати град“? Ова књига, драга браћо и сестре, једнако тако, на најљепши могући начин свједочи крстоваскрсну православну икономију и крстоваскрсни етос нашега народа. Она показује и голготски пут, и ругање, пљуваље и шибање, и крунисање вијенцем од трња, и распињање цркве (а преко цркве и народа који, крстећи се, крсни знак на себе узима) у овом крају током Другог свјетског рата, терора НДХ и усташке солдатеске и за базбожничке комунистичке ере терора над православном црквом, али и њено васкрсавање у торжеству, сада, у наше дане, у дане о којима ова књига свједочи.

Тиме она свједочи и да „васкрсења не бива без смрти“ (како каже Његош) и да они који су Христови) који су се „у Христа обукли“!) по свему на Христа личе и дужни су да прођу пут којим је он прошао и који нам је једном за свагда трасирао и уцртао.

Будући да није једноставно и у сажетом облику дати преглед  развоја новијих догађања у нашој парохији (обнова раније изграђених и градња нових храмова, парохијских сала и парохијског дома) у кратком временском периоду, поготово када се има у виду улога и значај храмова не само у историји наше Епархије и ове парохије већ у историји Српске православне цркве и историји умјетности уопште, ова монографија завређује посебну пажњу. Приређивачи ове монографије то итекако знају.

Прикупљајући и пажљиво селектујући грађу у овој монографији, они бриљирају, показујући изузетан и риједак дар, дар проницљивог истраживача који је чврсто утемељен на историјским чињеницама везаним за ову парохијску заједницу, које одлично познају и у овом дјелу користе, дубоко свјесни одјека и значаја  ове монографије за будуће радове и истраживања.

Кум Сретењског храма Горан Сејмановић

Пишући странице ове монографије аутори не остају омеђени у простору насловне теме, своју преданост научном проучавању прошлости неких храмова, манастиришта и црквишта, они су се својски трудили да ,,рехабилитују,, нама приближе и освијетле временски удаљена и неправедно запостављена поглавља, духовне и културне историје овог мјеста и ове парохије, његовог становништва, обраћајући пажњу на значајне личности – вјерујуће људе и њихове улоге у подизању православних храмова у посљедња два вијека на територији ове парохије.

Књига је писана класичним новинарским стилом, лишеним аналитичности, синтеза и експликација, а аутори су писали под диктумом оног основног новинарског начела: дати, или пружити, информације. 

Информативност је основна „карактерна црта“ ове књиге. У њој су посве таксативно изнесени сви подаци који се тичу градње манастира С. Јована Крститеља, храма Св. Кириака Отшелника, храма Сретења Господњег, храма Св. Архангела Гаврила, храма Светог великомученика Пантелејмона у Опсјечком, храма Св. Петке у Бараковцу, храма Св. великомученика Трифуна на Марковцу, храма Св. Георгија у Џомбама, Духовске капеле у Штрбама, храма Св. апостола Петра и Павла у Опсјечком, храма Покрова пресвете Богородице у Опсјечком, храма Преноса моштију Св. оца Николаја Мирликијског у Милошеву, али и парохијског дома у Челинцу.

 Уз то, она нуди и попис слава и породица које их славе, као и гробаља на територији општине челиначке. То ће рећи да су овдје сабрани и похрањени сви подаци, датуми, године и имена оних који су учествовали у грађењу поменутих богомоља. А то је оно што називамо залогом за будућност. Ова књига јесте свједок времена. И то не било какав свједок (не лажни свједок!) већ свједок у истини Бога Истинитога. Дакле – поуздан свједок!

Притом морамо имати свијест о томе да је, напросто, немогуће поменути име дословно сваког приложника и да су овдје поменути само они које условно називамо „већим донаторима“, али и то собом носи једну велику и за нас значајну поруку: „Ни велики без малих, ни мали без великих не могу постојати, они као да су повезани међу собом, и то им доноси корист.“ казује  Св. Климент Римски.

Више него очигледан прогрес у градитељству наше парохије о којем ова књига свједочи само потврђује, ону прекрасну ријеч Св. Максима Исповиједника: „Сви смо створени једни због других.“ Ова књига свједочи да је само то и такво заједништво могло да из пепела подигне нашу парохију и учини је оваквом каква она данас, уистину, јесте. Баш као што ови наши храмови, лијепо расути дуж наше парохије физички свједоче о том и таквом јединству добрих и часних челиначких парохијана.

Као што је улога сваког храма да као мјесто љубави Божије под својим сводовима прикаже и свједочи љубав Божију, сабира и прихвата све људе добре воље тако је и улога ове монографије да свим људима прикаже и посвједочи једно вријеме, опише бременитост времена коју су наши претходници достојно носили, а нама буде подстрек да нам не досади добро чинити како у и при храму тако и у нашој свакодневици.

Остаје нада да ће ова изузетна монографија бити незаобилазна научна грађа будућим прегаоцима и научним радницима да ће наћи мјесто на полицама многих библиотека и домова наших парохијана…

Свакако она већ јесте разлог да упутимо прегршт љубазних комплимената и честитки њеним приређивачима – драгом проти Радивоју Вујанићу и бритком перу седме силе (како га иначе ја зовем), нашем Бори Максимовићу… уз молбу да и даље наставе да пишу – стварају.

Драги прото и драги Боро, хвала вам на указаној части да вечерас говорим о вашем дјелу а свима вама хвала на пажњи!!!

Протонамјесник Дејан ПОПОВИЋ,

уочи Духова, 2024.