Од че­ти­ри Шње­го­ти­не (Гор­ња – ко­ја при­па­да Те­сли­ћу, те До­ња, Сред­ња и Ве­ли­ка – ко­је при­па­да­ју Че­лин­цу) по по­вр­ши­ни нај­ма­ња је упра­во она Ве­ли­ка чи­ја је по­вр­ши­на 17,32 ки­ло­ме­тра ква­драт­на, а нај­ве­ћа Гор­ња са 40,49 км ква­драт­них, док је по­вр­ши­на Шње­го­ти­не Сред­ње 28,28 км ква­драт­них, а До­ње 25,58 км ква­драт­них. Од свих Шње­го­ти­на тра­ди­ци­ја је на стра­ни Сред­ње у ко­јој је отво­ре­на шко­ла 1927. го­ди­не, а цр­ква Све­тог То­ме осве­ће­на 1937. го­ди­не, и јед­на и дру­га пр­ве у Шње­го­тин­ма.

Шко­ла, цр­ква и јед­на ста­ра во­де­ни­ца на Би­стри­ци не­да­ле­ко од гра­ни­це че­ли­нач­ке и ко­тор­ва­ро­шке оп­шти­не објек­ти су ко­ји тра­ди­ци­о­нал­но с ге­не­ра­ци­је на ге­не­ра­ци­ју оку­пља­ју и опле­ме­њу­ју мје­шта­не Шње­го­ти­не Сред­ње. На свим по­ме­ну­тим објек­ти­ма зуб вре­ме­на, при­род­не и дру­штве­не ка­та­кли­зме оста­вља­ли су ви­дан траг па је у ви­ше на­вра­та тре­ба­ло ин­тер­ве­ни­са­ти у њи­хо­вом одр­жа­ва­њу.

– Ова на­ша во­де­ни­ца има­ла је два жрв­ња, да­кле два во­де­нич­на ка­ме­на и два ко­ша, што го­во­ри ко­ли­ки је има­ла зна­чај за љу­де овог кра­ја. О њој ми је при­чао мој отац Об­рад ко­ји је ро­ђен 1919. го­ди­не, а ње­му је при­чу пре­но­сио мој дјед Ђу­рађ ко­ји је био 1874. го­ди­ште, што зна­чи да је она на овом мје­сту мље­ла жи­то вје­ко­ви­ма уна­зад. Јед­но ври­је­ме пред по­сљед­њи рат је би­ла за­пу­ште­на, да би­смо је у ра­ту, ка­да ни­је би­ло стру­је по­но­во оспо­со­би­ли за упо­тре­бу. На­кон ра­та по­но­во је оне­спо­со­бље­на, а ево са­да смо се по­но­во око ње оку­пи­ли да је об­но­ви­мо – при­ча Осто­ја (Об­рад) Ма­ле­тић (1947).

На Би­стри­ци не­ка­да је би­ло ви­ше во­де­ни­ца, а за­хва­љу­ју­ћи бра­на­ма ова рје­чи­ца о ко­јој нај­љеп­ше го­во­ри ње­но име би­ла је пре­пу­на ри­бе: шко­ба­ља, кле­на, кр­ку­ше, па чак и по­точ­не па­стрм­ке.

– У мом дје­тињ­ству уз мли­но­ве на Би­стри­ци за­хва­љу­ју­ћи бра­на­ма би­ли су ве­ли­ки ви­ро­ви у ко­ји­ма дје­ца ни­су смје­ла ни но­ге да за­мо­че. У њи­ма су се ку­па­ли са­мо мом­ци – при­ча Осто­ја.

Дјед Осто­ја при­ча да је Би­стри­ца би­ла атрак­тив­на у до­број мје­ри за­хва­љу­ју­ћи јо­ши­ка­ма ко­је су ра­сле уз во­ду. Мно­го их је би­ло про­мје­ра и пре­ко ме­тар у преч­ни­ку. Пе­де­се­тих го­ди­на ов­дје се на­ста­ни­ла за­јед­ни­ца ка­ла­вра­ха, по­ди­гли су три ба­ра­ке и у њи­ма жи­вје­ли. Пра­ви­ли су по­кућ­ство од јо­ши­ко­вог др­ве­та ве­о­ма по­де­сног за об­ра­ду, и та­ко у до­број мје­ри ис­кр­чи­ли јо­ши­ке. 

 Нај­ве­ће ште­те на во­де­ни­ци пра­ви­ле су уче­ста­ле по­пла­ве ко­је су уни­шта­ва­ле бра­не, а че­сто и ди­је­ло­ве во­де­ни­це но­си­ле са со­бом пре­ма Укри­ни. Иде­ју о об­но­ви во­де­ни­це на Би­стри­ци по­кре­нуо је је­дан од мла­ђих ов­да­шњих до­ма­ћи­на Да­ли­бор Ву­ко­вић (1982).

– Мо­рам при­зна­ти да сам у по­чет­ку био скеп­ти­чан. Од­мах у стар­ту до­био сам по­др­шку од Осто­је, ро­ђа­ка Бо­шка Ву­ко­ви­ћа и Ми­ће По­по­ви­ћа. Оста­ли су вр­тје­ли гла­вом, али ка­ко ври­је­ме про­ла­зи све нас је ви­ше на ак­ци­ја­ма и да­нас нас има пе­де­се­так са тен­ден­ци­јом ра­ста што ме из­у­зет­но ра­ду­је та­ко да жи­вим у убје­ђе­њу да ће­мо с ра­до­шћу и ве­ли­ким за­до­вољ­ством сво­ју на­мје­ру, а уз нео­п­ход­ну по­др­шку за­јед­ни­це, успје­шно при­ве­сти кра­ју – об­ја­шња­ва Да­ли­бор.

Пре­ма ње­го­вим ри­је­чи­ма на­мје­ра мје­шта­на ни­је да млин са­мо по­но­во оспо­со­бе за мље­ве­ње жи­та, не­го и да ком­плекс око ње опле­ме­не но­вим са­др­жа­ји­ма. Уре­ђу­је се ши­ри про­стор за пар­кинг, из­лет­ни­ке, дје­чи­је игра­ли­ште јер за све то има про­сто­ра и по­тре­бе. Ма­ње-ви­ше та­ко је и не­кад би­ло, љу­ди су се и у ста­ра вре­ме­на ов­дје са­ста­ја­ли, дру­жи­ли, до­го­ва­ра­ли о ак­ци­ја­ма.

– Ка­да смо при­је мје­сец-два­ по­че­ли с об­но­вом во­де­ни­це са­мо до­тра­ја­ли кров је ви­рио из ши­праж­ја и ко­ро­ва. С овог мје­ста од­ве­зли смо не­ко­ли­ко ка­ми­о­на от­па­да на де­по­ни­ју. Са­да се већ мо­же на­зре­ти да ће ов­дје јед­ног да­на, на­да­мо се уско­ро, би­ти мје­сто гдје ће се ли­је­по за­ба­вља­ти и дру­жи­ти број­ни мје­шта­ни и из­лет­ни­ци – об­ја­шња­ва Да­ли­бор.

Он је је­дан од мла­ђих до­ма­ћи­на ко­ји је од­лу­чио да не ми­је­ња жи­вот на се­лу за онај у гра­ду. Са су­пру­гом Бо­ја­ном сте­као је си­на Сло­бо­да­на, уче­ни­ка дру­гог раз­ре­да сред­ње шко­ле, и кћер Ми­ли­цу од­ли­ка­ша сед­мог раз­ре­да у ОШ «Но­вак Пи­ва­ше­вић» Ду­бра­ва Ста­ра. Офор­мио је гра­ђе­вин­ску за­нат­ску рад­њу с ро­ђа­ком и уз по­љо­при­вре­ду обез­бје­ђу­је сред­ства за жи­вот по­ро­ди­ци. По­себ­но је ки­ван на од­нос на­шег на­ро­да пре­ма жи­вот­ној сре­ди­ни.

– Док смо кр­чи­ли про­стор око во­де­ни­це на­ку­пи­ли смо то­ну от­па­да. И Би­стри­ца је пу­на ра­зног сме­ћа. У Ли­пљу не­ма ни­јед­ног ма­лог дје­те­та, а Би­стри­ца је пу­на дје­чи­јих пе­ле­на. Не­дје­љом и пра­зни­ком овим пу­тем про­ђе на сто­ти­не во­зи­ла пре­ма ма­на­сти­ру Ли­пље, и ве­ћи­на тог от­па­да по­ти­че од из­лет­ни­ка и про­ла­зни­ка. Не мо­гу да схва­тим да љу­ди за со­бом оста­вља­ју сме­ће, кад га мо­гу ла­ко да по­ку­пе и ус­пут пре­ма гра­ду оста­ве у јед­ном од број­них кон­теј­не­ра што би и би­ло људ­ски и кул­тур­но – жа­ли се Да­ли­бор.

Бо­шко, Да­ли­бор и Осто­ја на­гла­ша­ва­ју да ће све што су пла­ни­ра­ли од­ра­ди­ти лич­ним ра­дом и сред­стви­ма уче­сни­ка у ак­ци­ји, са­мо јед­но ни­су у ста­њу.

– Ми смо пла­ни­ра­ли да ово­га пу­та са­гра­ди­мо ста­бил­ну чвр­сту бе­тон­ску бра­ну ка­ко нам сва­ка бу­ду­ћа по­пла­ва не би од­но­си­ла труд у Укри­ну. Е то зах­ти­је­ва озбиљ­ни­ја сред­ства и на­да­мо се да ће нам ту по­мо­ћи оп­шти­на Че­ли­нац и оче­ку­је­мо да се на том пла­ну на­ро­чи­то ан­га­жу­је пред­сјед­ник Са­вје­та мје­сне за­јед­ни­це Дра­ги­ша Пе­ја­нић – ка­же Бо­шко Ву­ко­вић.

 Мје­шта­ни овог кра­ја вје­ру­ју да ће се ко­нач­но ове го­ди­не мо­дер­ни­зо­ва­ти пут ко­ји по­ве­зу­је не са­мо овај крај, не­го и Пр­ња­вор, те ма­на­стир Сту­пље са Ли­пљем. Та обе­ћа­ња сти­жу и од оп­штин­ског ру­ко­вод­ства. Пре­ма Про­гра­му утро­шка кре­дит­них сред­ста­ва ове го­ди­не за ло­кал­ни пут Са­став­ци – Зе­ле­ни­ка – гра­ни­ца оп­шти­не Ко­тор Ва­рош пред­ви­ђе­на су ула­га­ња у ви­си­ни од 250.000 КМ. Од Ду­бра­ве Ста­ре до ма­на­сти­ра Ли­пље раз­да­љи­на је 17 ки­ло­ме­та­ра, од то­га је ма­ка­да­ма 3,3 км, а 1.700 ме­та­ра је че­ли­нач­ка оп­шти­на, док пре­о­ста­ли дио при­па­да ко­тор­ва­ро­шкој оп­шти­ни.

Из истог из­во­ра и за на­ста­вак из­град­ње во­до­вод­не мре­же на под­руч­ју се­ла Шње­го­ти­на Сред­ња и Шње­го­ти­на Ве­ли­ка пред­ви­ђен је из­нос од 300.000 КМ.

Бо­шко Ву­ко­вић (1964) је из Од­брам­бе­но-отаџ­бин­ског ра­та иза­шао као бо­рац пр­ве ка­те­го­ри­је и ка­пе­тан Вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Био је јед­но ври­је­ме за­мје­ник ко­ман­дан­та дру­гог ба­та­љо­на Че­ли­нач­ке ла­ке пје­ша­диј­ске бри­га­де. Има ве­ли­ке при­мјед­бе на од­нос на­ше др­жа­ве пре­ма бо­рач­кој по­пу­ла­ци­ји. Ка­же да је по­ли­ти­ка све пре­у­зе­ла у не­га­тив­ном сми­слу. Са су­пру­гом Вин­ком сте­као је си­на Дра­га­на и кћер­ку Дра­га­ну.

– Мо­ја дје­ца су фа­кул­тет­ски обра­зо­ва­на, за­вр­ши­ла су др­жав­не фа­кул­те­те што зна­чи да до ди­пло­ме ни­су до­шли на не­кој пи­ја­ци, али не ба­ве се по­ли­ти­ком и за­то ни­су мо­гли да до­би­ју за­по­сле­ње у стру­ци. Син ми је за­вр­шио По­љо­при­вред­ни фа­кул­тет и оти­шао је у Ау­стри­ју, а кћер ми је про­фе­сор раз­ред­не на­ста­ве и ра­ди у јед­ном тр­жном цен­тру као тр­го­вац – ка­же Бо­шко.

И он је као и Осто­ја Ма­ле­тић во­зач друм­ских кр­ста­ри­ца. Ра­ни­је је ра­дио у «Ро­та­су», а на­кон што је «Ни­ско­град­ња» Лак­та­ши ку­пи­ла ово пред­у­зе­ће, остао је у ис­тој фир­ми, али до­био но­вог га­зду. Од 1986. го­ди­не пре­во­зи нај­ви­ше спе­ци­јал­не те­ре­те. У до­ма­ћин­ству, ка­ко наш на­род ка­же, ба­ви се свим и сва­чим, ком­би­ну­је хо­би­је и жи­вот­не по­тре­бе. По­себ­но ис­ти­че ма­њи риб­њак ка­ли­фор­ниј­ске па­стрм­ке за вла­сти­те по­тре­бе.

– У дво­ри­шту имам из­вор ко­ји се по мом по­кој­ном оцу зо­ве Сло­бин из­вор. То је пра­ви при­род­ни би­сер. И ље­ти и зи­ми тем­пе­ра­ту­ра во­де је де­се­так сте­пе­ни Цел­зи­ју­со­вих. Пи­во се ни­гдје до­бро не мо­же охла­ди­ти као у ње­му. Ни­кад не пре­су­шу­је, и ље­ти је ве­о­ма из­да­шан, из­ба­цу­је пре­ко 20 ли­та­ра во­де у ми­ну­ти. Из ње­га на­па­јам риб­њак – при­ча Бо­шко.

За­са­дио је око ку­ће не­ко­ли­ко де­се­ти­на раз­ли­чи­тих во­ћа­ка и на њи­ма об­ја­шња­ва при­род­не фе­но­ме­не. Око Че­лин­ца ба­грем је про­цвје­тао по­чет­ком апри­ла, у Шње­го­ти­ни Гор­њој, гдје и ни­је на­ро­чи­то за­сту­пљен, кра­јем апри­ла тек се на­зи­ре цват. А раз­ли­ка у над­мор­ској ви­си­ни је око осам­де­се­так ме­та­ра. На истим ста­бли­ма кру­шке и ја­бу­ке је исто­вре­ме­но ин­тен­зи­ван и цват и до­бро оба­мет­ну­ти пло­до­ви. У Бо­шко­вом дво­ри­шту је и де­се­так ко­шни­ца пче­ла. А лов му је од дје­тињ­ства при­ра­стао за ср­це.

– Ка­да је при­је де­се­так го­ди­на до­шло до рас­ко­ла у че­ли­нач­ком Ло­вач­ком дру­штву «Фа­зан» ја то ни­сам мо­гао да под­не­сем, ис­пи­сао сам се и учла­нио у Ло­вач­ко дру­штво «Је­лов­ка» Ма­сло­ва­ре. У ло­вач­кој збир­ци имам ви­ше ли­је­пих тро­фе­ја, а на­ро­чи­то су ми дра­ги они од ве­пра и срн­да­ћа. Имам и из­у­зет­но ври­јед­ног ло­вач­ког пса оспо­со­бље­ног за лов на ве­пра, са ро­дов­ни­ком и до­брим оцје­на­ма, а за то при­пре­мам и јед­но ште­не ко­је има све пре­ди­спо­зи­ци­је да по­ста­не шам­пи­он – го­во­ри Бо­шко.

Ни­је за­пу­стио ни сво­је њи­ве, али че­сте по­пла­ве до­но­се му до­ста му­ке. Би­стри­ца му је 2014. го­ди­не уни­шти­ла јед­ну пар­це­лу зва­ну Ада на ко­ју је с Уз­лом­ца, Бор­ја и дру­гих окол­ни бр­да на­ни­је­ла пре­ко хи­ља­ду ку­би­ка шљун­ка и ка­ме­ња. Чи­стио је шљу­нак с њи­ве ци­је­лу де­це­ни­ју и ове го­ди­не ко­нач­но је успио да у њу за­си­је ку­ку­руз.

И на кра­ју ове на­ше при­че о Шње­го­ти­ни Сред­њој оста­ви­ли смо јед­ну за­ни­мљи­вост. По­сљед­ња ку­ћа у че­ли­нач­кој оп­шти­ни пре­ма Ли­пљу, вла­сни­штво Ра­до­сла­ва Пе­тро­ви­ћа ко­ји је пре­ми­нуо при­је пет го­ди­на, је и нај­у­да­ље­ни­ја ку­ћа у че­ли­нач­кој оп­шти­ни од оп­штин­ског цен­тра – 45 ки­ло­ме­та­ра. Ома­ња ли­је­па ку­ћа по­ред пу­та са јед­ним ма­њим по­моћ­ним објек­том ко­ји се мо­же свр­ста­ти у би­сер на­род­ног гра­ди­тељ­ства ет­но­ло­шке ври­јед­но­сти. По­том­ци су оти­шли у сви­јет. Ку­ћа је пу­ста, али не и дво­ри­ште. У њој де­жу­ра пас Бо­би за ко­јег мје­шта­ни ка­жу да је пас – хе­рој. Сим­па­ти­чан је свим ком­ши­ја­ма и за­то га па­зе као што он па­зи ку­ћу сво­јих до­ма­ћи­на ко­ји­ма ће по свој при­ли­ци би­ти вје­ран и до кра­ја свог жи­во­та.

На не­ки на­чин ово је и сим­бо­ли­ка ци­је­лог че­ли­нач­ког кра­ја. Уз пу­те­ве ко­ји во­де од Ду­бра­ве Ста­ре по­ред Укри­не, Шње­го­ти­не, Лу­ка­ва­ца и Би­стри­це све је ви­ше ли­је­пих ку­ћа, не­ке пра­ви двор­ци, по­пут оне успје­шног при­вред­ни­ка Не­ве­на Ма­ле­ти­ћа ко­ји на обли­жњим бр­ди­ма по­ста­вља и па­не­ле за про­из­вод­њу со­лар­не енер­ги­је. Све ви­ше је и ли­је­пих ви­кен­ди­ца. Око свих су уре­ђе­на дво­ри­шта, има и ба­зе­на, али од­мах, иза пр­вог бр­да, или не­ко­ли­ко сто­ти­на ме­та­ра да­ље од глав­не це­сте, не са­мо по­је­ди­не ку­ће не­го и ци­је­ли за­се­о­ци су пу­сти. У овој школ­ској го­ди­ни у се­о­ску шко­лу у Шње­го­ти­ни Сред­њој упи­са­на су све­га че­ти­ри ђа­ка, је­дан у пр­ви, два у дру­ги и је­дан уче­ник у тре­ћи раз­ред. Ка­да је ова се­о­ска шко­ла у ље­то 2000. го­ди­не сред­стви­ма ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це до­би­ла но­ви школ­ски обје­кат има­ла је пе­де­се­так уче­ни­ка. У де­ве­то­ра­зред­ну цен­трал­ну шко­лу «Но­вак Пи­ва­ше­вић» Ду­бра­ва Ста­ра ко­јој гра­ви­ти­ра­ју и све три че­ли­нач­ке Шње­го­ти­не, Ви­ја­ча­ни Гор­њи, па чак и дио Ли­пља, упи­са­но је све­га 117 уче­ни­ка. Е, то је оно што за­бри­ња­ва и тје­ра чо­вје­ка да вр­ти гла­вом кад се по­ве­де при­ча о бу­дућ­но­сти на­шег се­ла, дру­штва и на­ро­да.

Шње­го­ти­на Сред­ња у по­пи­си­ма ста­нов­ни­штва

1885. го­ди­не: 41 ку­ћа, 372 че­ља­ди, 1910. го­ди­не: 54 ку­ће, 458 че­ља­ди, 1921. го­ди­не – 481 че­ља­ди, 1948. го­ди­не – 740 че­ља­ди, 1953: 129 ку­ћа 887 че­ља­ди, 1961. го­ди­не – 1.083 че­ља­ди, 1971. го­ди­не – 1.111 че­ља­ди, 1981. го­ди­не – 1.112 че­ља­ди;

1991. го­ди­на укуп­но 922 че­ља­ди, и то: Бла­го­је­вић 18, Бу­за­ко­вић 10, Чу­гље­но­вић 5, Цви­ја­но­вић 12, Ђе­кић 25, Де­вић 61, До­цић 21, Ђо­га­то­вић 30, Ђу­рић 20, Га­врић 17, Јо­ва­но­вић 14, Јо­вић 1, Ки­чић 68, Кне­же­вић 6, Ко­стре­ше­вић 12,, Ку­тић 7, Ма­ле­тић 84, Ма­ли­че­вић 39 Ма­рин­ко­вић 9, Ми­шкић 39, Но­ва­ко­вић 19, Остић 16, Пан­да­рић 11, Пе­ја­нић 19, Пе­ја­но­вић 21, Пе­тро­вић 21, По­по­вић 47, Пре­ра­до­вић 6, Ра­дић 1, Ру­лић 84, Ру­жи­чић 4, Ша­ји­но­вић 9, Ше­шум 1, Сто­ја­ди­но­вић 3, Стој­кић 15, То­до­ро­вић 44, Три­пић 39, Ву­чић 23, Ву­ји­чић 1, Ву­ко­вић 38.

2013. го­ди­не: 188 ку­ћа и 656 че­ља­ди, у по­пи­су ни­су раз­вр­ста­ва­не по­ро­ди­це.

Б. МАК­СИ­МО­ВИЋ