Во­зач ка­ми­о­на Не­дељ­ко Не­ђо Шик­ман, де­це­ни­ја­ма по­у­зда­но ра­ди у зим­ској слу­жби

Иа­ко је фор­мал­но ду­же од де­це­ни­ју пен­зи­о­нер, а че­ти­ри де­це­ни­је је од­ра­дио без ијед­ног из­о­стан­ка с по­сла, без ијед­ног да­на бо­ло­ва­ња, без са­о­бра­ћај­ног уде­са, је­дан од нај­по­зна­ти­јих че­ли­нач­ких во­за­ча ка­ми­о­на Не­дељ­ко Не­ђо Шик­ман и да­нас је ак­ти­ван као да је на по­чет­ку ка­ри­је­ре, на проб­ном ра­ду код стро­гог ше­фа. Он са сво­јим ше­фо­ви­ма ни­кад ни­је имао про­бле­ма јер се ра­ди о из­у­зет­ном про­фе­си­о­нал­цу, пе­дант­ном и ври­јед­ном чо­вје­ку од гла­ве до пе­те. И у при­ват­ном и у по­слов­ном сми­слу. Па ни­је ни чу­до што га ње­гов ду­го­го­ди­шњи шеф, је­дан од нај­по­зна­ти­јих по­сло­да­ва­ца у Ре­пу­бли­ци Срп­ској, Љу­бо Чу­бић, де­це­ни­ја­ма, ка­ко наш на­род ка­же, др­жи бри­жљи­во, као кап во­де н дла­ну.

Не­ђо, или Ши­цо, ка­ко га при­ја­те­љи че­сто из ми­ља зо­ву, је ро­ђен 1952. го­ди­не је у ври­јед­ној и чу­ве­ној по­ро­ди­ци у При­се­ки код Гор­ње Са­ни­це, срез Кључ. Ње­гов отац Сте­ван, ко­јег су у за­ви­ча­ју сви по­зна­ва­ли по на­дим­ку Ће­у­ка, био је ис­так­ну­ти уче­сник НОБ у Дру­гом свјет­ском ра­ту, бо­рац Тре­ће кра­ји­шке бри­га­де, а Пр­ве про­ле­тер­ске ди­ви­зи­је, три пу­та те­шко ра­ња­ван, уче­сник бит­ке на Су­тје­сци, на Срем­ском фрон­ту, осло­ба­ђао Бе­о­град и Ба­ња­лу­ку, све док пре­ко Ал­пи ни­је пре­тје­рао Шва­бе. Био је но­си­лац пет рат­них од­ли­ко­ва­ња, а ак­тив­ну вој­ну, ка­сни­је и др­жав­ну слу­жбу, на­пу­стио је до­бро­вољ­но, од­ре­као се пер­спек­тив­не ка­ри­је­ре, да би се по­све­тио по­ро­ди­ци и свом има­њу. Мај­ка Не­ђи­на Сте­ва­ни­ја би­ла је та­ко­ђе бри­жна и ври­јед­на же­на. Обо­је су ро­ђе­ни на Сте­фан­дан, 9. ја­ну­а­ра, 1920. го­ди­не, ко­ја је и њи­хо­ва кр­сна сла­ва по че­му су и име­на до­би­ли. Би­ли су сло­жни и из­у­зет­но ври­јед­ни до­ма­ћи­ни, па ни­је ни чу­до што су би­ли ме­ђу нај­и­мућ­ни­јим у сво­ме за­ви­ча­ју. Има­ли су про­стра­не и плод­не њи­ве, ста­си­те шу­ме, до­бру ку­ћу, пра­ви дво­рац, по­љо­при­вред­ну ме­ха­ни­за­ци­ју, број­не еко­ном­ске објек­те. Ра­ди­ли су ври­јед­но њих дво­је, а њи­хо­ва дје­ца Не­дељ­ко, Ни­ко­ла, Кри­сти­на и Здрав­ка су им у све­му при­ска­ка­ли у по­моћ. За­то су и има­ли. А он­да 13. сеп­тем­бра 1995. го­ди­не пред на­ле­том Ар­ми­је БиХ пот­по­мог­ну­те Вој­ском Хр­ват­ске и НА­ТО пак­та све су то мо­ра­ли да оста­ве. Ни ка­ши­ку ни­су успје­ли да из­не­су. По­сљед­ње сво­је го­ди­не про­ве­ли су у Че­лин­цу и по­чи­ва­ју на Град­ском гро­бљу у Че­лин­цу.

– Да­нас је на­ше има­ње у Гор­њој Са­ни­ци де­ва­сти­ра­но, шу­ма исје­че­на, објек­ти по­ру­ше­ни – са сје­том при­ча Не­ђо и при­сје­ћа се ра­сних во­ло­ва и ко­ња, пу­них ма­га­за ме­са и дру­гих по­љо­при­вред­них про­из­во­да, по 700 ли­та­ра ра­ки­је у јед­ној се­зо­ни су про­из­во­ди­ли и све то тро­ши­ли с при­ја­те­љи­ма…

Во­зач­ки ис­пит Не­ђо је по­ло­жио 1972. го­ди­не и убр­зо се за­по­слио у бе­о­град­ском пред­у­зе­ћу «На­пред». Уско­ро је пре­шао у ба­ња­луч­ко пред­у­зе­ће «Ко­за­ра­пу­те­ви» гдје је остао 33 го­ди­не, а од 2008. го­ди­не је у «Ни­ско­град­њи». То­ком љет­не се­зо­не гра­ди зна­чај­не објек­те, нај­че­шће пу­те­ве, а у зим­ском пе­ри­о­ду на два­де­сет­ча­сов­ној је де­жу­ри у зим­ској слу­жби.

– Овај по­сао ко­ји ја ра­дим не мо­же се ра­ди­ти без ве­ли­ке љу­ба­ви, а гдје је ве­ли­ки ен­ту­зи­ја­зам ту је и од­го­вор­ност. Чи­ње­ни­ца да од ква­ли­те­та мо­га ра­да за­ви­се број­ни жи­во­ти љу­ди и њи­хо­ва имо­ви­на оба­ве­зу­је ме да сам уви­јек на ви­си­ни за­дат­ка – ка­зу­је Не­ђо.

Али, он што год би ра­дио, чи­нио би то од­го­вор­но и пе­дант­но јер је јед­но­став­но ре­че­но та­кав чо­вјек. Ње­гов ка­ми­он, иа­ко је те­шка и га­ба­рит­на гра­ђе­вин­ска ма­ши­на, уви­јек је то­ли­ко чист да би с њим мо­гао на из­ло­жбу, као с ка­та­ло­га. Бо­ље га одр­жа­ва, иа­ко ни­је ње­го­во вла­сни­штво, не­го мно­ги свој ау­то­мо­бил. И та­ко ци­је­ли свој рад­ни ви­јек, а во­зио је и ка­ми­о­не и џи­по­ве и пут­нич­ка во­зи­ла. То­ком ра­та био је на ду­жно­сти во­за­ча на­род­них по­сла­ни­ка и рат­них ко­ман­да­на­та. Уви­јек про­фе­си­о­на­лац, од­го­во­ран, по­вјер­љив, по­у­здан.

– У зим­ском пе­ри­од у мом по­слу, а то је бор­ба са ни­ским тем­пе­ра­ту­ра­ма, сње­жним па­да­ви­на­ма, од­ро­ни­ма, нај­ва­жни­ја је бла­го­вре­ме­на ре­ак­ци­ја. Ако се по­сао на ври­је­ме не од­ра­ди, не­ма без­бјед­ног пу­та, а то зна­чи у да­на­шњем вре­ме­ну ве­ли­ки дру­штве­ни, при­вред­ни и жи­вот­ни про­блем. Под­ра­зу­ми­је­ва се да има да­на да сам на пу­ту ак­ти­ван и дан и ноћ. За­то мо­рам се од­ма­ра­ти кад стиг­нем да бих био спре­ман кад мо­рам, а вр­ло че­сто то је ка­сна ноћ, ра­на зо­ра. Вре­мен­ске не­по­го­де не по­шту­ју ни пра­зни­ке, ни ви­кен­де. Ду­го вре­ме­на зо­на мо­је од­го­вор­но­сти је ма­ги­стра­ла Ба­ња­лу­ка – Угар – Че­ли­нац. Де­жу­рао сам на Бор­ју 34 го­ди­не, и у ври­је­ме кад је ту био ма­ка­дам­ски пут, мо­ја еки­па руч­но ло­па­том је ба­ца­ла по­сип­ни ма­те­ри­јал – при­ча Не­ђо ко­ји је не­бро­је­но пу­та спа­са­вао уче­сни­ке у са­о­бра­ћа­ју из сме­то­ва или на­кон сли­је­та­ња с ко­ло­во­за.

Он је у све­му умје­рен и од­мје­рен чо­вјек. За­хва­љу­ју­ћи на­чи­ну жи­во­та, ге­не­ти­ци, али и Бо­жи­јој по­мо­ћи, иа­ко је у озбиљ­ним го­ди­на­ма за­вид­но је ви­та­лан и уви­јек, а кра­си га и про­фе­си­о­нал­на и ком­шиј­ска со­ли­дар­ност, го­спод­ски ма­нир по­на­ша­ња, ни тра­га по­сло­вич­не шо­фер­ске гру­бо­сти. Ве­ли, у ста­њу је за де­се­так ми­ну­та по­ста­ви­ти лан­це на точ­ко­ве ка­ми­о­на, а сво­је во­зи­ло ни­кад не оста­вља ни с нај­ма­њим ква­ром, ни­ти пр­ља­во. Ни спо­ља ни уну­тра.

У Че­ли­нац је до­шао по­чет­ком 1976. го­ди­не ка­да је сту­пио у брак са су­пру­гом Љи­љом ко­ја је пр­ви ди­пло­ми­ра­ни вас­пи­тач за пред­школ­ску дје­цу у Дје­чи­јем вр­ти­ћу «Не­вен». Сте­кли су кће­ри Та­њу и Ва­њу ко­је су им са зе­то­ви­ма Дан­ком и ———– по­да­ри­ли уну­чад Ђор­ђа, До­ру, Кри­сти­ну, Ле­ну и Ану.

Не­ђо је ову при­ли­ку ис­ко­ри­стио да се јав­но за­хва­ли на ра­зу­ми­је­ва­њу оп­штин­ског ру­ко­вод­ства, при­је све­га на­чел­ни­ку оп­шти­не Вла­ди Гли­го­ри­ћу,  ко­му­нал­ним ин­спек­то­ри­ма Ви­ти Ку­зма­но­ви­ћу и Ми­ри­сла­ву Спа­со­је­ви­ћу ко­ји су обез­би­је­ди­ли ре­пре­зен­та­ти­ван пар­кинг за ка­ми­он ко­ји во­зи. Ве­ли, ни­је то ма­ла ствар, јер се ра­ди о га­ба­рит­ној ма­ши­ни, и ни­је то са­мо пар­кинг, не­го и обез­бје­ђе­ње од на­но­ше­ња би­ло ка­кве ште­те на во­зи­лу ко­је уви­јек мо­ра да бу­де спрем­но за упо­тре­бу.

Б. МАК­СИ­МО­ВИЋ