Владика сремски Василије у родном Челинцу обиљежио јубилеј – 45 година Архијерејске службе

Нека нам је овај састанак сретан и Богом благословен, да се чешће виђамо, да нам ниодакле не буде далеко да дођемо, да се виђамо, да се не заборавимо – рекао је поред осталог у поздравној ријечи владика Василије

На иницијативу Његовог преосвештенства епископа сремског Василија Вадића у Челинцу је 21. октобра (субота) одржан први сабор потомака његових родитеља Јованке и Луке Вадића. Скуп је почео у храму Светог великомученика Пантелејмона, задужбини владике Василија, а након тога одржан је помен преминулим члановима ове породице који почивају у гробљу на Кику, засеоку Опсјечког. Након тога у ресторану „Плажа“, гдје је послужена братска трпеза љубави, промовисан је филм рађен по књизи „Животопис епископа сремског Василија“ објављене у Сремским Карловцима ове године поводом 45 година Архијерејске службе овог знаменитог Челинчанина.

У здравици Зоран Модић, сестрић владике Василија, захвалио се свима присутнима истакавши да су се сви радо одазвали позиву, али и пружили свој допринос организацији овог лијепог породичног сабора.

„Ово је наравно скраћен пресјек мог животног пута. Много година се договарамо да се нађемо, ево, овако, лицем у лице, и пред оним хумкама родитеља наших, и ђедова и прађедова, браће и сестара и остале родбине. Овај филм и поменута књига су само кратак пресјек мог живота. Свима треба да нам буде циљ докле год Господ буде желио и трпио нас на овом свијету да још нешто урадимо на добробити свог српског народа и своје Цркве. Ја сам некада у најму био. Имали смо малу кућу, пуну чељади. И данас се питам како у оној малој кућици гдје смо се родили нисмо сметали једни другима. Данас имамо дворове, али увијек неко некоме смета. Мислим да нас је тада испуњавала љубав која је покривала све. Нека нам је овај састанак сретан и Богом благословен, да се чешће виђамо, да нам ниодакле не буде далеко да дођемо, да се виђамо, да се не заборавимо – рекао је поред осталог у поздравној ријечи владика Василије.

Захвалио се свима који су помогли организацију овог скупа, а нарочито Зорану Модићу који је у то уложио највише труда. Потом је представио Српску православну богословију „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима, једну од најстаријих и најугледнијих наших образовних институција, отворену 1794. године којом тренутно управља протојереј Јован Милановић такође присутан на овом догађају.

Након тога владика је свим присутнима подијелио пригодни дар урађен поводом његове 45-огодишње архипастирске службе, како је рекао „да не заборавите овог старца који се моли Богу за вас и за вашу дјецу“.

Преосвећени Владика Василије (Васо Вадић) рођен је 10. децембра 1946. године у селу Опсјечко, у општини Челинац. Растао је као најмлађе, десето дијете Луке и Јованке Вадић, честитих и сиромашних православних хришћана, који су у души будућег архијереја, још у најранијем дјетињству, ударили чврст темељ постојане вјере и потпуне љубави према Христовој Цркви. Ове врлине одиграће пресудну улогу у суочавању десетогодишњег дјечака са великом трагедијом, која је болно обележила овај дио његовог живота. На Бадњи дан, 1956. године, послије краће болести, умире му отац и он постаје сироче, о којем се старају мајка и старија браћа.

По завршетку основне школе у родном мјесту, 1961. године, одлази у манастир Гомирје, у Горском Котару, гдје постаје искушеник. Азбуку монашког подвига учио је, под веома оскудним материјалним условима, у опустошеној и полуразрушеној светињи, коју су 1602. године подигли монаси манастира Крке. Код свог првог духовног оца, игумана Мирона (Мирића), остаје до 1964. године, када се уписује у Богословију Света Три Јерарха, у манастиру Крки, са благословом епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића). Сјећајући се, неријетко, доброг игумана Мирона, владика Василије често помиње  како он није имао високо богословско образовање – али је био искрено и до краја одан монашком завјету, православној Цркви и свом народу.

Епископ Василије са челиначким парохом протојерејем ставрофором Радивојем Вујанићем и ректором карловачке Богословије протојерејем Јованом Милановићем

Његов духовни развој у манастиру Крки, гдје ће провести наредних петнаест година, надзирао је тада игуман, ректор тамошње Богословије и каснији митрополит дабробосански Николај (Мрђа). По одслуженом војном року, 20. децембра 1966. године, примио је монашки постриг, у чину мале схиме, од епископа далматинског Стефана (Боце). О тадашњим горким и опасним искушењима Православне Цркве свједочи и податак да је монашење Василија (Вадића) било прво које је у манастиру Крки обављено након Другог свјетског рата. Исте године Свети Архијерејски Синод је у овој монашкој обитељи отворио петогодишњу богословију претходно укинувши двогодишњу, тако да је новопострижени монах читаву зиму провео учећи и полажући испите који су представљали разлику између два типа школовања будућих свештенослужитеља. У другом полугодишту придружио се првој генерацији ученика васпостављене установе међу којима су се налазили и потоњи јерарси Лука, Митрофан и Јефрем…

С временом, овде је прешао читаву љествицу монашких послушања и дужности. На Божић 1967. године, у Шибенику, рукоположен је у чин јерођакона, док је за протођакона, са правом ношења црвеног појаса, произведен на крају петог разреда Богословије, коју је са одличним успјехом завршио 1971. године.

Епископ далматински Стефан препоручио је затим јерођакона Василија Светом Архијерејском Синоду и он одлази на Православни теолошки факултет Румунске Православне Цркве у Букурешту, гдје остаје пуне четири године. Све испите на овој високој образовној институцији полагао је на румунском језику. По завршетку студија, вратио се у Крку, гдје је постављен за суплента Богословије и где је, на Видовдан 1976. године, рукоположен за јеромонаха. Тамо је обављао одговорну васпитачку дужност и био предавач на предметима: Литургика, Латински језик и Библијска историја. Будући да је свој психолошки профил обликовао управо у овој православној светињи, нарочито се старао о редовном одржавању богослужења и уредном поретку манастирског типика. У чин синђела унапријеђен је исте године, на Крстовдан.

У складу са договором Англиканске и Српске Православне Цркве, из 1973. године, Комитет Британског савјета цркава стипендирао је овдашња свештена лица, током једне или двије године, проведене на неком од енглеских колеџа или универзитета. Испуњавајући молбу даровитог синђела, Свети Архијерејски Синод послао га је на последипломске студије у Оксфорд, 1977. године. Овдје је, поред осталог, слушао и предавања чувеног професора Тимотија Вера, потоњег архимандрита и митрополита диоклијског Калистоса, на предметима Историја хришћанске Цркве и Монашки живот. Боравак у просвијећеном и пристојном оксфордском амбијенту оставио је дубок печат на души Епископа Василија. Ту је слушао најчистији енглески књижевни језик, али и проширио знање о црквеној историји које је већ стекао у манастиру Крки. Поред тога редовно је служио по православним храмовима у Оксфорду, Дабрију, Лестерну, Лондону и осталим мјестима. У Енглеској га затиче и избор за епископа аустралијског и новозеландског, на редовном мајском засједању Светог Архијерејског Сабора, 1978. године. Наречење новоизабраног јерарха обавио је патријарх српски Герман (Ђорић), у присуству више архијереја, свештенства и мноштва вјерног народа, 2. септембра 1978. године. Наредног дана, ведрог и сунчаног 3. септембра, са литијом је прешао из палате српске Патријаршије у београдски Катедрални храм, гдје је хиротонисан на Светој архијерејској литургији, коју су служили патријарх српски Герман и епископи: жички Стефан (Боца) и врањски Доментијан (Павловић).

У првој архијерејској бесједи 3. септембра 1978. Епископ Василије поред осталог ће рећи и ово: „Онога дана кад сам примио вијест о моме избору за Епископа аустралијског и новозеландског учинило ми се да сам један од најслабијих људи у овом свијету. Тако сам више доживио страх него изненађење, које је такође било велико. Међу првим мислима, пала ми је на памет она Божанска ријеч  Светог апостола, који каже „ко је слаб, а да ја нисам слаб“ за такву службу и толику одговорност…Рођен сам као десето дијете у Челинцу, у нашој дивној Босанској Крајини, од оца Луке и мајке Јованке. У моме скромном селу и дому рођена је и моја вјера. Дијелећи са својом браћом и сестрама скоро сваки залогај и свако парче одјеће и обуће, научио сам велику мудрост живота, да будем увијек задовољан и у највећем сиромаштву.“

Владика Василије је био на челу Епархије аустралијско-новозеландске пуних осам година (1978–1986), као њен други јерарх, послије управе епископа Николаја (Мрђе) који ће касније бити Митрополит дабробосански. По приспијећу у Аустралију, млади архипастир остаје погођен и тешко разочаран дубоком подијељеношћу српске заједнице. Са неисцрпном енергијом и одлучном посвећеношћу својој мисији, он обилази и сабира наш народ, расијан по непрегледном простору Аустралије, Новог Зеланда и Јужне Африке; поучава, савјетује, организује црквено-школске општине, око којих се окупљају вјерници, рукополаже младе свештенике и договара изградњу храмова и народних сала. Да би се некако супротставио даљем напредовању већ уврежене националне „неслоге“, сазвао је Сабор српске омладине, на ком су предавања држали најугледнији интелектуалци, теолози и архимандрити. Боравак Епископа Василија у „предивној и пребогатој Аустралији“, гдје је уживао топло гостопримство те далеке државе, имао је за исход подизање манастира Светог Саве – „из темеља“, као и нових храмова, сала и парохијских домова. На тај начин, енергично се супротстављао погубним, асимилаторским процесима, који су њихов културни и национални идентитет осуђивали на потпуно ишчезнуће, „у мору протестантизма или заводљивој, духовној пустињи савремене цивилизације“.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора од 23. маја 1986. године, аустралијско-новозеландски Епископ постављен је за архијереја Епархије сремске, са сједиштем у Сремским Карловцима. У трон епископа сремских, у Катедралном храму Светог оца Николаја, уведен је 15. јуна 1986. године, руком тадашњег администратора епархије, епископа жичког Стефана, од ког је примио и монашки постриг у манастиру Крки и све остале хиротесије.

Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије је 78. познати епископ на подручју античког града Сирмијума и читаве римске провинције Паноније Секунде, посљедњи у низу архијереја који од апостолских времена Светих Епенета и Андроника шире ријеч Јеванђеља у области данашњег Срема.

Долазак Епископа Василија на чело Епархије сремске, поклопио се са вртоглавом промјеном политичких околности, које су готово пола вијека господариле људским судбинама на овим просторима. Након слома ригидног комунизма, државни руководиоци почели су да воде много коректнији и добронамјернији дијалог са представницима Православне Цркве. За непуних десет година, од његовог ступања у високи трон блажених карловачких архијереја, Епископ сремски Василије, почевши од срушеног Шишатовца, успио је да оживи све монашке обитељи своје епархије. Заједно са патријархом српским Германом, у Шишатовцу, положио је „Повељу о обнови фрушкогорских манастира“, 1987. године, молитвено најавивши њихову, у историји најобимнију и најзахтјевнију, а у исто вријеме и најбржу и најуспешнију, материјалну и духовну реконструкцију. Данас су сви ови манастири обновљени и уређени, а 2013. године почела је изградња и посљедњег ратног страдалника, манастира Бешенова. У исто вријеме, основана су и подигнута три нова манастира, Свете Петке у Беркасову, Светог Василија Острошког у Манђелосу и Светог апостола Марка у Новим Карловцима. Саградивши нови, велелијепни конак манастира Раковца, као своју задужбину, Епископ Василије сврстао се међу ктиторе фрушкогорских светиња. У двадесет сремских манастира, уз непрестани, мукотрпни подвиг, за спас рода српског, али и читавог човјечанства, Богу се свакодневно моли 200 монашких лица, од којих је велику већину замонашио управо Епископ Василије. Прије 27 година, у читавом Срему живјело је укупно 43 монаха и монахиња.

За 37 година досадашње архијерејске службе Епископа Василија на тлу Епархије сремске саграђено је преко 52 нова парохијска храма и 15 капела, док је преко 114 генерално обновљено. Подигао је 58 парохијских домова и 50 црквених сала. Као љубитељ и познавалац црквеног појања основао је епархијски свештенички о богословски хор. У многим црквеним општинама започео је покретање мјешовитих хорова, док се традиционално карловачко појање, између осталог чува и његује на курсу црквене музике, сјетно названом „Корнелију у спомен“ који се сваке године одржава у Сремским Карловцима. На веома достојанствен начин организовао је више значајних прослава великих историјских јубилеја.

Његовом заслугом, у Сремским Карловцима основана је фабрика свијећа и обновљена је Српска манастирска штампарија. Очинском бригом Епископа сремског Василија оживљена је и Карловачка богословија, а у крило Цркве враћене су зграде Семинара, Стефанеума, Српског дома, фабрике свијећа и Црквене општине. Стари сјај добила су поново сва три карловачка храма, при чему је свакако највећи подухват представљала обнова Саборне цркве Светог оца Николаја. Његовим залагањем и љубављу, у манастиру Беочину, Свети Варнава Хвостански и Беочински проглашен је за исповједника вјере, док су његове свете мошти извађене из мрачног гроба и предане народу Божијем на молитву и утјеху.

Епископ Василије са уредником „Челиначких новина“ Бориславом Максимовићем

Напосљетку, најубједљивије свједочанство о личности овог заслужног православног архијереја могу представљати његови гестови дубоког, хришћанског саосјећања према несрећнима, слабима и немоћнима. Када су се, пред крај прошлог вијека, оне године када је грмјело на Светога Саву (1995), колоне српског народа са свештенством – бјежећи од погрома, олуја и бљесака у Српској Крајини – појавиле на сремачким друмовима, Владика Василије широм им отвара врата своје душе, свога срца и дома, своје Цркве. Није постављао превише питања, прелазио је ћутке преко многих одговора и примио је око 40 свештеника са њиховим породицама, збринувши их по разним парохијама. Тих апокалиптичних дана и мјесеци, по црквеним општинама и парохијама прикупљене су тоне хране, одјеће, обуће и других потрепштина, управо за оне којима је то било на корист и потребу.

Челинац

Ње­го­во пре­о­све­штен­ство епи­скоп срем­ски Ва­си­ли­је Ва­дић у више наврата обављао је богослужења у челиначком крају. Са епископом Јефремом 11. августа 1996. године освештао је храм Светог великомученика Пантелејмона у Опсјечком, иначе своју задужбину. Уз бла­го­слов вла­ди­ке ба­њо­луч­ког Је­фре­ма 17. ју­на 2011. године са ви­ше све­ште­ни­ка ба­њо­луч­ке епар­хи­је, у че­ли­нач­ком се­лу Џом­бе осве­штао је храм по­све­ћен све­том Ге­ор­ги­ју. Са владиком Јефремом 13. априла 2008. осветио је три звона на Храму архангела Гаврила, а са бањалучким архијерејем Јефремом и митрополитом загребачко-љубљанским, потом патријархом српским Порфиријем, 22. октобра 2017. године освештао је ово Богу угодно дјело. Са епископом Јефремом 13. јула 2014. године чинодејствовао је у освећењу  цркве посвећене архангелу Михаилу у манастиру Ступље. На Велику Госпојину (28. август) 2023. године са епископом Јефремом и  епископом горњекарловачким  Герасимом осветио је обновљени храм Сретења Господњег у Челинцу.

С породицом у Опсјечком, испред храма Светог великомученика Пантелејмона

Поводом славе општине Челинац (Сабор светог архангела Гаврила, 26. јули) Скупштина општине епископу Василију Вадићу 2010. године додијелила је највеће општинско признање – Златну плакету општине. У обра­зло­же­њу је речено да је епи­скоп Ва­си­ли­је пру­жио ве­ли­ки до­при­нос афир­ма­ци­ји че­ли­нач­ког кра­ја гдје год је слу­жбо­вао и куд год је про­ла­зио. По­ред то­га по­мо­гао је мно­гим Че­лин­ча­ни­ма ко­ји су се опре­ди­је­ли­ли за све­ште­нич­ки или мо­на­шки по­зив, а у род­ном се­лу Оп­сјеч­ко по­ма­гао је град­њу цр­кве по­све­ће­не све­том ве­ли­ко­му­че­ни­ку Пан­те­леј­мо­ну. Признање му је уручено 7. ма­ја 2011. године јер раније због за­у­зе­то­сти ни­је мо­гао посјетити родни крај.

Храм Светог великомученика Пантелејмона у Опсјечком – задужбина епископа Василија

– Ци­је­ли свој жи­вот тру­дим се да бу­дем од ко­ри­сти Бо­гу и свом срп­ском на­ро­ду. Ме­ни се чи­ни да сво­ме за­ви­ча­ју ни­сам успио по­мо­ћи ко­ли­ко сам же­лио, али не­ки љу­ди су при­ми­је­ти­ли и тај мој скром­ни до­при­нос и до­ди­је­ли­ли ми при­зна­ње ко­је ми је по­себ­но дра­го – ре­као је вла­ди­ка Ва­си­ли­је том приликом.

Нов­ча­ни дио при­зна­ња ко­ји је из­но­сио 700 КМ да­ро­вао је со­ци­јал­но угро­же­ној по­ро­ди­ци из Оп­сјеч­ког Слав­ку и Ми­ла­ну Сто­ја­но­ви­ћу, а оп­шти­ни Че­ли­нац је да­ро­вао Све­то пи­смо и мо­но­гра­фи­ју Де­ја­на Ме­да­ко­ви­ћа „Ма­на­сти­ри Фру­шке Го­ре“.

Породица

Вадић Лука (1895-1956) и Јованка (1902-1980) стекли су десеторо дјеце од којих је двоје умрло у дјетињству, а смрт родитеља дочекали су синови Милутин, Мирко, Анђелко, Миленко и Васо (епископ Василије) и кћери Радојка, која је умрла без порода, Савјета, удата Модић у Грабовац и Стевка удата Милановић у Брезичане. Од њих у животу су само још епископ Василије и сестра му Стевка.

Припремио: Борислав МАКСИМОВИЋ

Челиначке новине, бр. 289