Поводом дана Народне библиотеке “Иво Андрић” 16. октобра у холу Средње школе приређен је културни програм. О друштвеном значају библиотека говорила је директорка ове установе Јелена Иванковић,

Дозволите ми да овом приликом кажем неколико ријечи о значају и положају библиотека. Овај пут учинићу то користећи ријечи значајних литерарних стваралаца прије свега оних који су се поред свог књижевног рада бавили и радом у библиотекама, а са намјером да укажем на оно што је универзално.

У фонду наше библиотеке налази се књига „Писац у своме рају“ шпанског професора Анхела Естебана, књига о тридесет писаца библиотекара. Неки од тих библиотекара или архивиста били су, поред Борхеса, Шарл Перо (који је написао познато дјело „Пепељуга“), Марио Варгас Љоса, браћа Грим, Гете, Луис Керол, затим Ђакомо Казанова, Марсел Пруст, Александар Солжењицин, њемачки пјесник Хелдерлин, Стивен Кинг. Предговор Мариа Варгаса Љосе, нобеловца и једног од јунака ове књиге, на десет страна такође је прича за себе, у којој он открива поред осталог, да га је отац уписао у војну школу како би искоријенио његов „хир за књижевношћу“, сматрајући да је свако ко се бави писањем осуђен на пропаст.

Прије коју годину у преводу на српски језик објављена је књига Алберта Мангела под називом „Пакујем своју библиотеку“, а у поднаслову стоји „једна елегија и десет дигресија“. Мангел је канадско-аргентински есејист, романописац, преводилац. Књига „Пакујем своју библиотеку“ је интимни осврт на сопствени живот, настала током његове селидбе из француског дома, у мирном селу на југу долине ријеке Лоаре, док пакује своју библиотеку од 35 хиљада наслова. Док сређује ове књиге, он у ствари даје осврт на свој читалачки живот и говори о важној улози јавних библиотека, а уз то се препушта и сјећањима о природи односа између читалаца и књига, прошлости и будућности, сјећања и несјећања, реда и нереда. Мангел као поклоник Александријске библиотеке размишља о једној општој књизи која би имала форму попут Борхесове „Пешчане књиге“ која, као ни пијесак, нема краја већ сипи читаву вјечност. Мангел је написао јединствену књигу о библиотеци и библиотекарству, а за то је био спреман будући да је једно вријеме био директор Националне библиотеке у Буенос Ајресу, истој оној гдје је столовао знаменити учитељ Борхес. Иначе, Мангел је Борхеса упознао у једној књижари гдје је радио као младић и касније му је читао књиге кад је овај ослијепио, а то пријатељство описао је у књизи „Са Борхесом“, која је привукла велики публицитет.

Мангел овом књигом покушава да да одговор на питање која је улога библиотека у друштву: „Могао бих да наведем бројне разлоге у прилог томе да су јавне библиотеке, у којима су виртуелни и материјални текстови, кључно оруђе против самоће. Одбранио бих тезу да су они простор заједничког сећања и искуства. Рекао бих да је без јавних библиотека и без свјесног разумијевања њихове улоге, друштво базирано на писаној ријечи осуђено на пропаст. Институције, попут народних библиотека, представљају идентитет заједнице и за оне који су у практичном смислу упознати са њима и за оне који то нису, за читаоце подједнако као и за нечитаоце, оне морају да буду отворене за све који желе да се њима служе и мора да се мијењају тако да се прилагођавају потребама својих корисника“.

Потом, он примјећује: „Једини сигуран метод да се створи читалац је, барем колико ја знам, онај који још увек није откривен, јер срећа коју носи читање, као и било која срећа, не може доћи на силу“.

Једно од занимљивих поглавља у књизи посвећено је управо рјечницима, а ријечи су, према хришћанској традицији, почетак свега. Ријечи су оно из чега књига стасава. Мангел пише: „Један мени од најдражих одјељака у библиотеци је онај у коме су стајали рјечници. За моју генерацију рјечници су били нешто значајно. За ову генерацију трећег миленијума, вољени предмети можда уопште неће бити књиге. Габријел Гарсија Маркес је, док је радио на роману Сто година самоће, започињао сваки дан читањем рјечника. Ралф В. Емерсон читао је рјечник као књижевну посластицу. „У њему нема лажног проповиједања, нема претјераног објашњавања, и пун је сугестија, сировог материјала за будуће пјесме и историје“. Владимир Набоков је у Кембриџу пронашао половно издање Рјечника тумачења живог руског језика и одлучио да сваког дана чита по 10 страница будући да је тако далеко од Русије.“

Ова књига садржи многобројне занимљиве рефлексије, навешћу само неке:

„Често говоримо о одређеном типу људи који ће ти тешко пружити руку или понудити раме за плакање; ја сам спадао у оне који би другоме тешко дали књигу. Ако бих желио да неко прочита одређени наслов, купио бих књигу и поклонио му. Вјерујем у то да позајмити некоме књигу значи подстаћи га на крађу“.

„Када је 1911. Мона Лиза украдена из Лувра, људи су долазили да зуре у празан простор са четири ексера која су држала слику, као да је то одсуство скривало неко значење. Док сам стајао у својој празној библиотеци, осјетио сам тежину тог одсуства у мјери која готово да је била неподношљива“.

„Кад би се неко попео на небо и погледао уређење свијета и љепоту звијезда, залуд би му било то дивљење, које би иначе било веома пријатно, ако не би имао пред ким да га изрази.

„Патимо од нечега што је супротно агорафобији: прогони нас константно присуство. Сви су увијек ту. Мото електронског доба је бити јесте бити опажен. Но ипак, све те гомиле пријатеља које Фејсбук обећава, сви ти бројни дописници који желе да се повежу у виртуелном простору, сви ти продавци магле… не могу да уклоне суштинско осјећање чамотиње“.

Сматрам да је овај избор реченица из једне афирмативне књиге о читању, али и афирмативне химне животу у коме књига има посебно истакнуто мјесто, премда мали, довољно кадар да подстакне на промишљање о стању у коме се данас налази не само култура, књига и умјетност, већ и остале врлине.

Свједоци смо и судионици суноврата сопствене духовности, опште културе, бонтона, скрнављења језика, интелектуалних вриједности, урушавања породичних вриједности, све зарад краткотрајне добити и забаве. Можда очекујемо да нам неко нађе рјешење – институције, закони и сл, али, признаћете, живимо у времену инстант рјешења… Истина је да институције играју кључну улогу, али ако свако од нас одлучи да се одупре свеопштој равнодушности и уколико свако начини мали корак то је, на концу, велики искорак. Библиотеке су мјеста гдје не постоје инстант рјешења, али постоје права рјешења и гдје се отварају врата свим, већ помало архаичним и прашњавим особинама које су донедавно биле на цијени.

И завршићу ово своје излагање једном реченицом из Мангелове књиге, а која је добар увод у представљање књиге Горана Дакића: „Сам тренутак настанка већине нама најдражих књига остаје велика тајна“ – рекла је Јелена Иванковић.

Представљена књига Горана Дакића „Додатак јелима“

Књигу “Додатак јелима” Горана Дакића представили су издавач Борис Максимовић, професор и књижевник Мирко Вуковић и аутор.

– Код нас најчешће писац мора да ради све што је у вези са књигом, од писања, преко штампе до тржишта и читалаца. Издавачку кућу “Имприматур” основали смо с визијом да она буде сигурна кућа за писце. Односно, да се они постарају да напишу што бољу књигу, а ми да за њих одрадимо све остале послове. Дакић је један од најзначајнијих писаца “Имприматура”. Све четири досадашње његове књиге (“Даљ”, “Петодинарка”, “Мрље на шанку” и “Додатак јелима” су и изузетно добро примљене и од стручне јавности и од читалаца. Ипак, очекујем да ће се значај Горана Дакића у српској књижевности расти како вријеме буде пролазило јер је он у доброј мјери још увијек недовољно примијећен – рекао је Максимовић наглашавајући да је аутор и изванредан читалац, новинар и књижевни критичар.

Мирко Вуковић је нагласио да су и садржај и техничка опреме књиге изванредни, и скренуо пажњу на ефектно рјешење корица чији је аутор Никола Просан.

– Горан зна што многи писци не знају да је књижевност заправо умјетност ријечима, она мора бити другачија од обичног разговора. Човјек је оно што једе, а Дакић једе себе, стално проналази теме у свом завичају, Даљу, и дјетињству. И овом књигом, аутосугестијом, лијечи се од завичаја. Слави храну, а њему је додатак јелима хумор, блага иронија.

– Завичај ми је заиста и даље изузетно присутан и у души и у књижевности, иако у Бањалуци живим и радим четири пута дуже него у Даљу. Крајина ми је алтернативни завичај и она ће бити тема моје наредне књиге. Ову књигу посматрам као потрагу за изгубљеним временом, као сентиментално путовање у прошлост с искораком у Будућност – рекао је Дакић.

Ђорђе Нешић је о књизи написао да је „Додатак јелима (славонско-крајишки кувар)“ вјероватно најособенија књига коју ћете у скорије вријеме преметати у рукама. И мада јој наслов јасно и недвосмислено упућује на то шта читалац, сваком страницом све гладнији, може очекивати, ово је ипак “прича” пуна импресија, осјећања и чулних импулса какве, руку на срце, не налазимо ни у једном кувару. Да кажемо да је ово велики омаж ићу и пићу, били бисмо дјелимично у криву – ово је и омаж људима, чулности, носталгији, сјећању, причању и причи, уживању.  Да кажемо да је ово сјајан приручник који ваља имати у кухињи, потпуно бисмо промашили. Писац ових редова је литераризовао гурманлук, а гурманлук је ипак неодвојив од малих ствари које га зачињавају. И мада вас неки текстови могу надахнути, ово је ипак бескрајно допадљива књига о љубави према храни и умијећу уживања. И тако је треба и читати.

Као музичка пратња овом догађају наступио је виолиста Ђорђа Миловановића, а постављена је и изложба Мирка Вуковића “Писац црта писце”.

– Изложба је настала спонтано, читао сам књиге и током читања за своју душу цртао њихове писце. Накупило се тога, па сам прије десетак година припремио и изложбу, прво у Челинцу, а потом у бројним градовима у Србији, Црној Гори и Републици Српској – рекао је овом приликом Вуковић.

Овим поводом традиционално додјељује се признање најбољем читаоцу у протеклој години, а овога пута признање је уручено бруцошу Николини Лакић.

Михољданска повеља

Ове године, према одлуци Управног одбора библиотеке челиначка убиблиотека није додијелити признање „Михољданску повељу“ која се додјељује од 1998. године појединцима или колективима за изузетан допринос развоју културе у челиначком крају и за дугогодишњу сарадњу са челиначком библиотеком, а појединац само једном може да добије ово признање. Имајући то у виду Управни одбор библиотеке констатовао је да није било појединаца и колектива, а који већ раније нису добили ово признање, а да су се посебно истакли у свом доприносу унапређењу рада и развоју библиотеке. Наглашено је да „Михољданску повељу“ (која није додијељена ни 2020) не треба посматрати као признање за самосталну каријеру и успјехе јер она то није, него захвалност челиначке библиотеке за подршку и помоћ овој установи, али и за уложени дугогодишњи ентузијазам и афирмацију челиначког краја у области културе.

Борислав МАКСИМОВИЋ,

Челиначкеновине 288, октобар 2023.