Након Другог свјетског рата у непосредној близини Сретењске цркве у Челинцу је била предузетничка зона. Уз ријеку Врбању преко пута кафане „Кестен“ и Тетарића дућана била је кафана „Зора“, Ђурића пекара, Чађо је држао ковачницу, а Мустафа Туцек дошао је из Бањалуке да би ту отворио фризерску радњу. У Челинцу је срео Адевију, такође Бањалучанку која је била код рођака Ирфана Тетарића, којом се оженио и стекао породицу. Ту се родио и син им Мухамед који је након формирања Фудбалског клуба „Партизан“ из Челинца 1968. године изабран за капитена што говори о каквом фудбалском таленту и омладинцу је била ријеч.

ФК „Партизан“ Челинац 1968: стоје: Бошко Микановић, Ранко Ђурић, Мухамед Туцек, Нијаз Топлић, Екрем Незиревић, Сејад Сејдић; чуче: Ђемко Хоџић, Миливоје Павловић, Илијаз Басић, Назиф Незиревић, Радан Радић.

– Ту дужност обављао сам наредних седам-осам година. Играли смо на првом челиначком фудбалском стадиону који смо незванично звали  „Домиште“ јер је био уз задружни дом, а на мјесту гдје је данас Основна школа „Милош Дујић“. Били смо у Челинцу веома омиљени и утакмице су увијек биле изузетно добро посјећене. Била су то времена кад су телевизори били права ријеткост па је локални спорт био популаран. Ја сам био члан и фудбалске екипе која је претходила „Партизану“, али није била регистрована. Тај клуб смо звали „Змајевац“ и моја мајка Адевија је добровољно и бесплатно много пута прала дресове цијеле екипе – евоцира Мухамед успомене.

Задружни дом је један од првих челиначких друштвених објеката и Мухамед га се добро сјећа.

-Била је то типска зграда облика „Г“ с великим луковима. Више пута је преправљана, реконструисана и мијењала намјену. У њему је од 1955. па све до земљотреса 1969. била Основна школа „Милош Дујић“. Када је након земљотреса саграђена нова школа, наш стадион је премјештен на Брандлове баре гдје је некад било предузеће „Свила“. Тај стадион је био лошег квалитета, веома баран, а и свлачионице су нам биле далеко. Одатле је почетком осамдесетих, када је почела градња „Свиле“, пресељен да Тукове гдје је и данас – прича Туцек.

1953: Ђаци школе у челиначком насељу Шамац, сви ђаци боси долазили у школу

Истиче да је прва три разреда основне школе завршио у школи у насељу Шамац код учитеља Нафиза и Нађе, у четврти разред је пошао у Опсјечко, а потом у Челинац чим се отворила нова школа. Након завршене основне школе 1965. године завршио је машинбраварски занат у Бањалуци. По одслужењу ЈНА запослио се у Дрвној индустрији „Врбас“ у Бањалуци гдје је израстао у изврсног мајстора и иноватора. Био је талентован за више спортова, а у Омишу с чувеним челиначким просвјетним радником Мирком Косићем завршио је и школу за пливање. Био је једна од спортских звијезда на Радничким спортским играма које су седамдесетих и осамдесетих година биле својеврсна локална олимпијада.

Мухамед Туцек: У хладовини кестенова поред Врбање

-У „Врбасу“ сам остао петнаестак година и одатле прешао у МПД (пилана) у Челинцу, а након отварања предузећа „Свила“ 1983. године мој шеф Митар Васић наговорио ме је да пођем с њим и ту сам био пословођа на одржавању. Због ратних дешавања 1994. године отишао сам у Шведску гдје сам брзо добио запослење, а пензионер сам већ десетак година – прича Мухамед који већ неколико година живи на релацији Шведска – Челинац.

Био је и веома активан у друштвеној заједници и радним колективима, добитник бројних признања за друштвени активизам и радне успјехе.

Истиче да самоћу тешко подноси јер му је супруга Асима преминула прије седам година. С њом је стекао синове Есада и Емиља од којих има унука Емила и унуке Ерну и Селму. Поносно носи мајицу с ликом унука Емила, талентованог играча инебана, спорта који је код нас мало познат. Ради се о игри сличној хокеју само што се игра на тврдој подлози у дворани, а лоптица је округла и шупља.

Туцек је изузетно лијепо уредио породичну кућу у Челинцу, с бројним занимљивим детаљима који потврђују да се ради о изврсном и свестраном мајстору. Ту радо прима пријатеље на дружења с којима евоцира и освјежава успомене. У непосредној близини своје куће уредио је и обалу Врбање за коју га вежу драга сјећања гдје је задио разно дрвеће. Посебно истиче разгранату смокву и два стасита кестена које је узгојио из некадашње алеје кестенова која је красила стари Челинац.

Б. МАКСИМОВИЋ

Челиначке новине 285, јули 2023.