У манастиру Ступље обиљежени велики јубилеји СПЦ

Поводом јубилеја – 800 година аутокефалности (самосталности) Српске православне цркве и 25 година молитвеног живота у манастиру Ступље 14. јула (недјеља) епископ бањалучки Јефрем уз саслужење бројног свештенства, монаха, монахиња и богослова служио је свету архијерејску литургију којој је присуствовало више хиљада душа из разних крајева гдје живи наш народ.

Након што је протосинђел Платон у име овог духовног центра бираним ријечима поздравио бањалучког архијереја и госте у цијелом манастирском комплексу почела литургија након које је епископ Јефрем одржао архипастирску бесједу:

– Драга браћо и сестре, ова света обитељ у обнови помаже нам да се и сами духовно обнављамо, да узрастамо, кад нам је господ наш задао вјеру и ту вјеру треба и да постигнемо. Ове године, као и увијек, све што чинимо, чинимо у славу Божију, али ове године посебно поводом великог јубилеја – 800 година јубилеја, аутокефалности Српске православне цркве, што ће рећи самосталности наше цркве, нашег народа, земље, једном ријечју то је 800 година нашег духовног и националног самосазнања, нашег путешествија кроз историју. То је био тежак, трновит, дуг, али благодарећи пут, а захваљујући нашим великим прецима налазили смо увијек прави пут. А било је много потешкоћа, али се све часно и правилно завршавало.

Arhipastirska besjeda episkopa Jefrema
Бесједа епископа Јефрема

Велики и први у роду нашем Свето Саво осјетио је историјски моменат када је то могуће и учинио дјело које је било најпотребније српском народу, српској држави и цркви. Прво, он као принц, као сувладар српског двора, одлази у Свету гору. Било је то вријеме кад православље и хришћанство још није било продрло у српски народ тако да чак ни његови свети родитељи, а околина посебно, нису могли да прихвате и схвате његов одлазак у Свету гору. Они су жељели да ужива у овоземаљским благодетима као властелин, а он је знао да је земаљско замалена царство, а небеско довијека. И он одлази у Свету гору у центар православља и тада и сада да покупи мудрост и код браће Словена и код браће Грка и онда кренуо да гради духовни центар свога народа на Светој  гори – Хиландар. И ми спадамо међу најстарије народе послије Византинаца, односно Грка, који су имали свој манастир.

А он је видио и даље. Никад није чинио само оно што је њему по вољи, него увијек је гледао интерес српског народа и српске државе. Пазио је на вријеме, умио је да га разумије и препозна. Затражио је самосталност српске цркве, мада је она једна света саборна и апостолска црква, али цркве припадају и народима, сваки народ најлакше препознаје Христа када на своме језику слуша јеванђеље. И добио је самосталност. Тадашњи цариградски патријарх озарен Духом светим у Светом Сави препознао је личност која ће на најбољи начин моћи преузети то велико бреме. Он је био добро познат на Светој гори и у свијету. Није он олако примио на своја леђа бреме као што људи овога времена олако примају послове које не знам колико и како умију да обављају. И Свети Саво се вратио у своју земљу и средио ствари колико се у то вријеме могло средити, помирио властелу и браћу и у Жичи сазвао Сабор, све оне који су прије њега на том пољу дјелали и рукоположио их и велможама одржао познату бесједу. Та бесједа изложена у 15 тачака кратка и систематична и у данашње вријеме може да буде примјер свима како се пишу значајна дјела. И када им је изложио праву вјеру није чекао ни правио дуге приче. Он је као дјелатна личност, послао своје ученике и сараднике на терен и за релативно кратки период управљања Светог Саве Српском православном црквом све је кренуло напријед, угледало свој смисао, освећено и освјетљено. Он је водио рачуна и у чијим рукама ће оставити Српску цркву кад пође са овога свијета пред Господа и како ће она ићи напријед. Бира најбољег свог ученика Арсенија Сремца и поставља га за свог насљедника, а он се припрема за одлазак пред Господа иако није био исувише стар. Са оба ока посматра како брод његове цркве плови, умију ли кормилари њиме да плове. И кад је дошао тај тренутак могао је мирно да затвори очи. А данас видимо свуда око себе да се многи јагме за сваку власт, а видите како теку ствари. И зато и данас Свети Саво треба да буде примјер како треба да се ради и управља земљом и народом.

Bratstvo manastira Stuplje protosin]el Platon i jeromonah Georgije
Братство манастира Ступље

Наша црква која је изашла из многих ратова вида своје ране. Обновљене су многе светиње међу којима и ова – манастир Ступље. И док год могнемо радити и будемо имали снаге тако ће бити, а док год тако буде, то значи да Бог има с нама план. Задатак који нам задаје дужни смо извршити. Обнова и изградња објеката није сама себи циљ. Она је средство, а смисао је да се ми окупљамо у обновљеним светињама. Својим сабирањима и добрим дјелима треба да се радујемо што нас је Бог удостојио да будемо учесници великих догађања у животу нашег народа и наше цркве.

Наш народ је у многоме данас дезоријентисан. Имамо више гробова него колијевки, народ смо који олако напушта своју земљу и оставља своје домове празне, али овуда неки људи ходају с других континената и различите боје коже и вјере. Однекле их је неко истјерао и довео овдје. Чувајмо своју земљу, своју  цркву, своју вјеру, јер само тако можемо бити јаки и само тако можемо преживјет и наџивјети овај лукави 21. вијек. Разума нам треба, Господе помози нам да будемо мудри, највише мудрости нам треба – закључио је епископ Јефрем архипастирску бесједу.

stuplje
Манастир Ступље

Потом је изразио захвалности и благословио све оне који се молитвено и на сваки други примјерен начин у складу са својим могућностима учествује у животу цркве. Услиједила је причест вјерника који су се за ову свету тајну припремили, а потом је свечана литија три пута обишла око манастирске цркве. Након тог чина епископ Јефрем освештао је новосаграђену манастирску капелу. Након подјеле нафоре услиједило је народно весеље.

На Спомен-плочи постављеној на манастиском конаку исписано је свједочење које гласи: Овај манастир Светог архангела Божијег Михаила – Ступље подигао је краљ Драгутин у 14. вијеку. Манастир је порушен и потпуно уништен од Турака крајем 17. вијека. Поново је изграђен у времену од 1995 – 2014. године. Капела Светих апостола Петра и Павла у манастирском конаку освећена је 2008. године, а манастирски Храм Светог архангела Михаила освећен је 13. јула 2014. године чинодејством епископа сремског Василија и епископа бањалучког Јефрема са више свештеномонаха, свештеника и ђакона и молитвеним учешћем око 2.500 вјерника.

 

Борислав МАКСИМОВИЋ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s