То што се у Челинцу, и поред чињенице да је смјештен на једној од најатрактивнијих локација у Републици Српској, смањује број становника није случајност него логична посљедица дугогодишњег лошег вођења и управљања овом локалном заједницом.

Јавним простором и природним ресурсима у њему свих протеклих деценија газдовало се тако као да се ради о нечему што се само од себе обнавља, као трава, не буди примијењено као фазануша, као да је нешто што, и ако уништаваш оно се регенерише и буја. Занемарена је чињеница да је то највећа и најосјетљивија благодет једног мјеста, веома ограничена и ненадокнадива, и да и најмања грешка оставља дуготрајне негативне посљедице по све наредне генерације. Редале су се грешке за грешкама па ни након четири деценије постојања Урбанистичког плана града Челинац нема своје градско језгро, а попут оне Ђекне, не зна се ни када ће га добити. Овај град на Врбањи у урбанистичко-естетском погледу претекле су и неке општине које су напречац настале на рубовима Републике Српске након посљедњег рата.

Успјешна локална власт која практично потврђује да води рачуна о прошлости, садашњости и будућности града (општине) на чијем је челу, грађани који воле свој град, добар однос и једних и других према материјалним и нематеријалним, духовним и физичким, вриједностима, све је то најбољи, односно једини, мамац за инвеститоре

Градски трг, парк, Дом културе, аутобуска станица, перон на жељезничкој станици, пристојне трибине на фудбалском стадиону, купалиште, бициклистичке стазе – само су неки од великих физичких недостатака који се подразумијевају као неизоставни сегменти сваког града.

Много је примјера који потврђују да урбанизација Челинца у континуитету иде у супротном правцу од оног који је логичан и исправан.

Борик изнад Дома здравља је седамдесетих и осамдесетих година био саставни дио града, омиљено састајалиште младих и шеталиште свих генерација. Данас се у њега не може тако лако ни ући јер је између њега и града направљена физичка баријера. А он је готово па идеалан за парк, наравно, под условом да се за ту намјену уреди и прилагоди. Тако близу, а тако далеко.

Челинац је почетком седамдесетих година међу првим општинама у БиХ добио пречистач отпадних вода и по томе се често у позитивном смислу помињао у јавности, а то је општинским челницима неријетко служило и за хвалу. Ево, баш овог мјесеца и буквално овај објекат је одбачен јер се већ на два мјеста пресјекла путна магистрала да би се у Врбању директно спојила феклана канализација, а говори се да ће се то учинити и на трећој локацији. А само зато што се у фекалну канализацију 2008. године спојила кишна канализација. Овим је и сва она прича о градњи пречистача отпадних вода на лијевој обали Врбање одбачена и као идеја јер је беспотребна. О томе говоримо, о грешкама које се током времена увећавају.

Управо је завршена једина пјешачка зона која је трасирана на лијевој обали ријеке Врбање, али, како сада ствари стоје и од овог пилета могло би да настане ружно паче! На релацији дугој око 500 метара нигдје хлада, мала дјеца не смију се испустити из руке да се не би стрмоглавила низ необезбијеђени стрми камењар, Бог зна како ће се каменом обложене високе обале косити, како ће камење издржати високе водостаје, хоће ли се у камењару лећи змије и одатле нападати шетаче…? Неко ми рече да није ни предвиђено да се косе, него да се третирају хербицидима. Па, људи моји, је ли то могуће?! – што рече легендарни спортски коментатор Младен Делић.

Сви градови се диче својим ријекама. Оне се каскадама, воденицама и сплавовима претварају у украсе, а у Челинцу од Врбање направљен је баук и ругло.

И Парк-шума на Опсјечком (Тошин или Вучаков борик) прича је за себе која има лијеп почетак и веома р(т)ужан крај.

Градски трг у идеји подразумијевао је комплекс на лијевој обали Врбање као слободно шеталиште, али тренутно је реалнија опција да ће Храм Светог архангела Гаврила бити ограђен.

Сахране у Челинцу и даље су проблем за себе јер од Сретењске цркве или породичних кућа до Градског гробља по свим временским (не)приликама крећу се погребне поворке, а укопници одатле до мјеста гдје се обавља погребни ручак опет морају да се враћају пјешке. Није проблем у пјешачењу негу у губљењу времена, сметњи у саобраћају, уопште у организацији живота у граду. А док не буде другачије, објекат који је у Градском гробљу за ту намјену саграђен још прије десетак година пропада, и његова намјена потпуно је неизвјесна.

Сви градови се диче својим ријекама. Оне се каскадама, воденицама и сплавовима претварају у украсе, а у Челинцу од Врбање направљен је баук и ругло.

Утрошено је неколико милиона марака у „уређење обала Врбање, што је требало да буде заштита од поплава, а Градски мост као уско грло и од раније највећа препрека већем протоку воде, остаје да чека боља времена!? А требало је, заправо, од њега поћи. Шта год се буде радило, или се градио нови или реконструисао овај, мораће се интервенисати у његовој околини, тј, рушиће се камене зидине, скоро дукатима плаћене.

Нова зграда основне школе грађена је готово пет година уз уску саобраћајницу, а да се за то вријеме није ни покушало створити безбједније саобраћајно окружење за ђаке. Итд.

Али, од физичких недостатака гори су, опаснији, они који се тичу односа Челинчана према своме граду, а он није за похвалу. Напротив!? Уочљива је антипатија, па се Челинчани у своме граду, посебно млади, осјећају као да су кажњени што у њему морају да живе, а не да треба да се осјећају срећним. То се потврђује свакога дана и у сваком погледу. Бјежанија је један од стратешких циљева младих.

Добри познаваоци прилика тврде да у граду Челинцу недостаје око 5.000 становника, а сви статистички показатељи говоре да се становништво осипа. И то оно најквалитетније: млади, образовани и богати! Огроман број кућа јили није у употреби, или се не користи у пуном капацитету. Велики број вила и у кругу од 300 метара којем је центар семафор готово је напуштен. Цијена таквих кућа које су на распродаји је трипут јефтинија од економске и опет ицх није лако продати. Потврда овој констатацији су празни пословни простори у најужем тзв. градском центру, а и они који су у функцији на ивици су одрживости.

На посљедњој сједници Скупштине општине начелник Момчило Зељковић се пожалио на лоше измирење финансијских обавеза од стране грађана чиме би требало да се пуни дио општинског буxета. И то је посљедица лошег управљања градом јер ти приходи су намијењени, не за плате општинских службеника или рекламирање владајуће партије, него за уређење града, изградњу и одржавање јавних објеката, уопште подизање квалитета живота у граду. А протеклих деценија грађани нису имали прилику да утичу на токове свога новца повјереног општинским властима на чување. Другим ријечима, грађани бојкотујући своје обавезе одбијају да их неко вуче за нос. Ради се о зачараном кругу.

Јавна расвјета постала је огромна рупа за општински буџет, предузеће „Чистоћа и зеленило“ и поред повећања обима посла у све већим је дуговима, предузеће „Водовод“ је оптерећено огромним дуговањима из протеклог периода, а „Градско гријање“ умјесто да шири топловодну мрежу суочено је са све чешћим отказивањем услуга.

То је једна страна медаље. Друга је (не)култура живљења, односно неприхватање урбаног начина живота. Мора се признати, а и не мора јер је ионако очигледно, да велики број Челинчана физички се налази у граду, а свим својим духом још увијек у селу. Треба имати у виду да се Челинац као град брзо насељавао и прије рата, а онда је рат учинио своје и у кратком периоду у огромном проценту дошло је до промјене структуре становништва. Није реално очекивати да се навике и обичају мијењају у кратком периоду. Очигледан је проблем идентитета. Социолози кажу да за то треба не више година него више генерација. Треба свим својим бићем прихватити чињеницу да су јавна добра не само благодат него и обавеза, да поред материјалних вриједности постоји и оно нематеријално благо и да то све треба и користити, али и финансирати, што из властитих xепова, што посредно преко локалног и републичког буxета.

Нигдје под овим небеским сводом нити када у историји човјечанства градом нису управљале народне масе него општински челници. Али, само они паметни и добронамјерни су знали да препознају потребе грађана, да иду укорак с временом, да предвиде потребе будуђих нараштаја и времена, и да користе, а не злоупотребљавају људске ресурсе, односно грађане који могу и хоће да учествују у стварању бољег живота у граду у којем живе. Зато су златним словима или уписани у анале својих градова или, неки по добру неки по злу, остали у колективном памћењу.

Град нису само зграде, саобраћајнице и друга инфраструктура. Град су прије свега људи са свим својим материјалним, духовним и интелектуалним стваралаштвом, обичајима и културом живљења. Град није само генерација која тернутно живи, него и она која се преселила што на онај свијет што у друга мјеста, као и они који ће тек доћи да у њему живе. Једни, они који су умрли или се одселили, су нешто добро или лоше оставили за собом, за друге, оне који ђе се тек родити или који ће се доселити, стварасе и гради. То је, како се каже, квадратура круга живота.

Паметни општински челници нигдје и никада не измишљају “топлу воду” јер је то губљење времена, него користе добра искуства успјешних локалних заједница. То нити је глупо нити забрањено нити скупо, већ обрнуто.

Највећи ресурс Челинца је Бањалука, а потом његова природа. Близину Бањалуке Челинчани углавном само индивидуално користе. С позиције општинске власти очигледан је комплекс ниже вриједности. Бивши градоначелник Бањалуке Драгољуб Давидовић јавно је на једном духовном скупу пред више стотина присутних обећао да ће из градске касе асфалтирати једну улицу. Запитајмо се зашто тај дар није прихваћен, зашто Челинац једну улицу није назвао Бањалучком, а има, и треба да има, и Мајданпечку и Трстеничку. Зар Бањалука и Челинац практично нису у братско (сестринским) односима? Па они су од када је вијека и овог свијета везани као пупчаном врпцом једно за друго. Имајући све ово у виду константно радити на побољшању саобраћајних веза са Бањалуком, како што брже и што безбједније доћи, из једног у други град, за Челинац је један од најважнијих приоритета.

Често се на разноразним скуповима постављају питања како то да Челинац заобилазе инвеститори, а истовремено се зенамарује чињеница да Челинац заобилазе и Челинчани. Ко тврди супротно нека преброји Челинчане који су купили станове у Бањалуци. Успјешна локална власт која практично потврђује да води рачуна о прошлости, садашњости и будућности града (општине) на чијем је челу, грађани који воле свој град, добар однос и једних и других према материјалним и нематеријалним, духовним и физичким, вриједностима, све је то најбољи, односно једини, мамац за инвеститоре. Све друго је празна прича. Озбиљном инвеститору је важнији однос општинске власти и грађана према своме мјесту него хоће ли добити какав попуст као мито да га привуку, јер зна да ће све то морати стоструко вратити.

Текстове које преносимо из других медија као саставни дио ове приче, потврђују добра и лоша искуства неких других средина (Беч, Београд). И они потврђују да све што је добро у функционисању живота у једном граду није случајност него логична посљедица исправног рада. И да до успјега пут није ни лак ни брз. Није ријеч о томе да Челинац треба да преузме искуства Беча с амбицијом да постане царски град. Ријеч је о томе се Челинац организује тако да се прво допадне Челинчанима, а другима – по вољи им. А сасвим сигурно, ако се испуни први услов, допашће се и инвестоторима и туристима и многим другим.

 

Борислав МАКСИМОВИЋ