Чинити добро!

Бесједа на Академији «Да се Драган не заборави» приређеној 20. јула 2013. године у Бранешцима код Челинца поводом шестогодишњице од смрти Драгана Цигана.

У посљедње вријеме све чешће се говори да живимо у времену у којем људи постају све мање људи, у времену у којем се људи све више одљуђују. Неријетко чујемо од мудрих људи да су природне катаклизме као што су разорни земљотреси, поплаве, пожари, олује, које ову планету све чешће погађају, упозорења Творца неба и земље да је крајње вријеме да се човјек врати својој суштини: да ствара, а не да разграђује; да воли, а не да мрзи; да чини добро из убјеђења да се тако треба живјети, а не да чека да се за то добије некаква награда.

Чинити добро није ни лако ни атрактивно. Врло често то је напоран посао за који не стиже материјална надокнада, а с друге стране ђаво је врло лукав и има хиљаду начина да заведе човјека да крене погрешним путем.

Али, ако је ишта истина од свега онога што знамо, онда је истина да сваки наш дан проведен у овом свијету има смисао само ако у њему учинимо неко добро. Обично људи мисле да је то тешко, јер – ко ће наћи прилику да учини неко добро баш сваки дан? Ко ће бити херој сваки дан? А заправо, треба имати на уму да чинимо добро кад год не чинимо зло. Добро се може чинити и у малим стварима и захватима. Нећемо дочекати да сваки од нас буде јунак о којем ће причати ближа и даља околина, али сви можемо свакога дана да будемо они који испуњавају вољу Божју, да живимо нашом вјером православном, да живимо у духу светосавља, да другима не чинимо оно што је лоше, да поштујемо друге онолико колико бисмо хтјели да они нас поштују. То сваки од нас може, то чак и није толико тешко колико изгледа у први час, само је питање да ли смо на то спремни.

Нема оправдања за нељудско дјело. Неправдом се неправда не исправља. Божији пут никада није био стаза посута само ружама него и трњем јер сузе су као и пјесма и смијех, а рођење баш као и смрт, саставни дио живота.

Зла и неморала сваке врсте нагомилало се у овом нашем свијету. Погледајмо око себе: завист, запостављање духовних над материјалним стварима, злоба, уживање у туђој несрећи и невољи – на сваком кораку се срећу. Кула саздана од моралних вриједности која чини кичму људског рода озбиљно се заљуљала јер се у њене носиве греде уграђују елементи неприкладни за грађевину звану људски род. Охолост, себичност, претјерана љубав према стицању материјалног богатства, насилништво над нејачим, расипништво, злуопотреба заједничких добара и природног блага, све то су човјекове мане које је успут кроз живот покупио, а не од Бога добио на почетку овога свијета. О овим проблемима одавно не расправљају само духовници и филозофи, као вјечити стражари над савјешћу човјечанства, него и обични људи што потврђује да су они већ прешли кућни праг и ушли у све поре нашег друштва, нажалост и у сваку породицу.

Нема оправдања за нељудско дјело. Неправдом се неправда не исправља. Божији пут никада није био стаза посута само ружама него и трњем јер сузе су као и пјесма и смијех, а рођење баш као и смрт, саставни дио живота. Живот је заиста за човјека од када је свијета и вијека био и јесте велико искушење. Није случајно један филозоф рекао да је понекад потребно више храбрости да се живи него да се умре. И баш зато наш чувени књижевник и мислилац Иво Андрић рече да су сви прави животи лијепи и тешки, али и да нам живот враћа само оно што ми другима дајемо.

„Нема човјека без мана ни дрвећа брез грана“, гласи једна народна пословица, али она не смије бити оправдање да се у својој заједници чине било каква нечовјештва па и људске злобе које су у служби задовољења властите алавости. Живјети са људима и међу људима, а бити безгрешан није скоро ни могуће. Чујемо често од смјерних и мудрих људи да ниједан човјек не може да одлучује када ће доћи на овај свијет и када ће се из њега преселити у Царство Небеско, али свако може да одлучује о томе како ће проћи кроз свој овоземаљски живот и како ће се у њему припремити за онај вјечни. Зато сваки човјек треба да води рачуна да кроз живот не накупи онолико мана да му оне засјене све оне врлине које у себи несумњиво има. Ако му се то деси онда се може поставити питање и какав је то човјек, заправо – да ли је уопште човјек?

Када се за некога каже да је хуманист, онда се мисли да је он прије свега човјек јер хумано, значи човјечно, човјекољубљиво, благородно или милосрдно. Милосрдност, као једна људска димензија, је једна од највреднијих људских врлина. Ако желимо бити милосрдни онда наше даривање треба да буде од срца изазвано без неког већег повода или догађаја. Дарује се онда када се има и онолико колико се може, а не само неким поводима да би се опрала савјест. Милосрђе треба да се одвија по хришћанском принципу да не зна љевица шта даје десница.

Ми за себе волимо рећи да смо људи топле словенске душе које уз то краси и питомо православље. То никако не значи да божије стазе нису и овдје међу нама добрим дијелом заметене и да их не морамо чистити од корова. Истина, још увијек нигдје чешће као овдје на овим нашим просторима, не може се срести толико простодушности, непосредности у комуникације и  спремности да се другоме помогне, емпатије, јавног исказивања емоција и других људских лијепих особина. Али, признајмо, имамо много тога да у себи и око себе поправљамо како бисмо овај наш свијет и себе у њему учинили бољим. На то нас обавезују и људи, тачније људине, попут нашег Челинчанина Драгана Цигана који су понос и украс цијелог људског рода.

Имајмо на уму да Драган тог кобног 22. јула 2007. године није имао ни жељу ни намјеру да постане херој. Он је тјеран нагоном из свог доброг срца, из своје племените душе, само хтио да учини једну људскост, да из морских таласа код италијанског града Језоло извуче двоје дјеце дјеце, Мадлен и Матију. Ни њих ни њихове породице није познавао, нити га је интересовало њихово поријекло, али се према њима понио као према својим кћеркицама Милици и Маријани. Видио је дјецу у невољи и одлучио је, не оклијевајући ни часа, да им помогне и у томе успио жртвујући свој живот. Од тог чина веће хуманости и племенитости на овом свијету нема.

И док су свога Драгана његова супруга Дијана, кћери Милица и Маријана, сестра Зорица, и остали чланови породице и пријатељи оплакивали као брижног и доброг супруга, оца, брата, пријатеља и комшију, његовом јуначком и племенитом дјелу дивио се цијели свијет. Драган је свој кратки овоземаљски живот који је трајао само три деценије проживио часно и поштено. Зато ниједног часа немојмо сумњати да анђели као Божија војска бдију над његовом душом да почива у спокоју. Овај скуп је не само утјеха и охрабрење његовој породици него и потврда да Драган није заборављен, а све док се то не деси он ће бити дио своје породице и свога завичаја. Он нас је својим добрим дјелом задужио да га памтимо и зато, кад год се двоумите да ли да некоме помогнете или не, или помислите да сте некоме помогли више него што сте требали, сјетите се шта је Драган урадио.

 

Борислав Максимовић,

предсједник ОО СПКД «Просвјета» Челинац и уредник «Челиначких новина»

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s