На Пла­на­ма, за­се­о­ку че­ли­нач­ког се­ла Ли­по­вац, у из­у­зет­но те­шким усло­ви­ма од скром­не по­мо­ћи ко­ју до­би­ва од Цен­тра за со­ци­јал­ни рад жи­ви ста­ри­ца Ма­ра Никoлић (78). Ро­ђе­на је са ве­о­ма сла­бим ви­дом, а по­сљед­њих го­ди­на у до­бр­ој мје­ри оште­ћен јој је и слух. На ње­ној ку­ћи, са­гра­ђе­ној од пле­те­ра и на­би­је­не зе­мље послије Пр­вог свјет­ског ра­та, са­на­ци­је ни­су вр­ше­не ду­же од по­ла ви­је­ка.

Да не­ма по­др­шку бра­ти­ћа Ми­ло­ра­да и оно ма­ло ком­ши­ја што их је оста­ло на Плана­ма, одав­но би по­кле­кла под жи­вот­ним не­да­ћа­ма.

Ма­ра ни­ка­да у свом жи­во­ту ни­је ко­ри­сти­ла ни те­ле­фон ни те­ле­ви­зор. Ко год уђе у њен дом мо­же се увје­ри­ти да за то не­ма ни еко­ном­ских ни здрав­стве­них могућности. Од «апарата на струју» користи само једну чађаву сијалицу, а будући да је готово слијепа, ни она јој много не помаже па се често жали комшијама да су јој «пресјекли» струју. У њену трошну кућу и крупније животиње могу да се завуку, а да не улазе на врата, а о змијама и другим гмизавцима не треба ни причати.  Али, упр­кос то­ме на ње­ну адре­су сти­гла је суд­ска пре­су­да ко­ја је терети за не­пла­ће­ну РТВ так­су. Чо­вјек кад ви­ди пре­су­ду Основ­ног су­да у Ко­тор Ва­ро­шу и за­хтје­ве Ра­дио те­ле­ви­зи­је Ре­пу­бли­ке Срп­ске ко­ји­ма се тражи и надокна­да судских и дру­гих тро­шко­ва не мо­же а да се не за­пи­та у ко­јем то дру­штву жи­ви­мо и има ли за­пра­во гра­ни­ца људ­ској глу­по­сти, по­хле­пи и сар­ка­зму. У пресуди се при­је­ти и запли­је­ном имо­ви­не. Ма­ра мо­же је­ди­но да стри­је­пи да јој надле­жни ор­га­ни не от­му со­ци­јал­ну по­моћ јер од имо­ви­не не­мају јој шта заплијенити.

А Ма­ра је кће­р­ка Мар­ка Ни­ко­ли­ћа ко­ји је уче­ство­вао у два Бал­кан­ска ра­та у ко­ји­ма су се Ср­би бо­ри­ли про­тив Ту­ра­ка и Бу­га­ра и у Пр­вом свјет­ском ра­ту, и то као солун­ски до­бро­во­љац. По осло­бо­ђе­њу Ср­би­је од Аустроуга­р­ске сте­као је пра­во на зе­мљи­шни по­сјед ко­јим су со­лун­ци на­гра­ђи­ва­ни. Мар­ко је иза­брао скром­но има­ње у су­сјед­ном се­лу Ја­си­ку гдје су се кра­јем пе­де­се­тих го­ди­на про­шлог ви­је­ка пресели­ли Мар­ко­ви си­но­ви Вељ­ко и Ми­лан. Ма­ра је оста­ла са ро­ди­те­љи­ма Мар­ком и Ми­ли­цом на Пла­на­ма, а на­кон смр­ти мај­ке жи­ви са­ма, ду­же од дви­је де­це­ни­је.

Да су наше институције ажурне у свим предметима као у Марином досијеу, наша држава била би најбогатија и најуређенија на свијету. У том случају бити у друштву са нама било би част и Америци и Енглеској, и свакој другој земљи – поготово пролетерској. Будући да је овако како је не дају нам ни близу себи. С разлогом. Како да други, они велики и далеки (Хаг, Америка, Европска унија…) буду праведни према нама, када то ни ми нисмо према својима, оним најнејачима.

Гдје се дјенуше они силни милиони неплаћених пореза, доприноса и других обавеза од стране многобројних тајкуна поред оваквих нам педантних инстиуција? Како нам пропадоше сва ова предузећа током приватизације? Како нам се тако криминално одвијају јавне набавке, кад институције имају такве очи и пипке да им ни Мара из камењара са Плана под Висом Липовцом не промаче?

Можемо да маштамо о нашој ренесанси колико нам воља, али реалност је да нам нема економског и социјалног препорода, док се прво духовно не препородимо, док се «не средимо и очешљамо», наравно, не споља већ изнутра. Само организовани, праведни, честити и хумани, можемо да станемо пред остале народе са разумним очекивањем да ће нас пожелити и примити јер смо им као такви потребни. Овакви – коме требамо, и зашто!?