Нажалост, посљедњих мјесеци у медијима Челинац је често био заступљен у црним хроникама. Челинцу је слаба утјеха чињеница да је то судбина и других наших крајева. Стиче се утисак да је у нашим животима далеко више лоших од доборих вијести, да овај свијет убрзано срља ка својој пропасти. Оно што је добро јесте да такву представу у својој глави стичу само они који прихватају да им медији и злонамјерни центри моћи креирају и живот и њихов ментални склоп. Они други, који желе да буду господари своје судбине виде око себе и осјећају у себи љепоту живота. Несрећа разних врста било је од када је свијета и вијека, и биће их. Нема никаквих доказа да је наша генерација са смрћу и болом суочена више од претходних. То једноставно није истина јер медицина никада успјешнија није била, а чак и на бојним пољима много је мање лешева у односу на стратишта која су заузела позамашне странице у историјским уџбеницима. Никада више но данас смрт није била на крилима медија. Историјска чињеница је да је вијест о Косовском боју 1389. године до Италије, дакле до првог комшилука, путовала три мјесеца. Данас готово сваки саобраћајни удес, свако убиство или самоубиство, за само један сат добије макар минут и у локалним и у глобалним медијима. Није никаква несрећа, поготово не смрт, нешто нашто треба затворити очи. Али, да ли баш о свакој несрећи, ма гдје се она у свијету десила, треба да буде обавијештен ама баш сваки становник ове планете? Морају ли централне информативне емисије свих телевизија да почињу са црним хроникама, а што бизарније и морбидније то боље!? Наравно, грађани не могу да утичу на уређивачку политику медија, али могу да за себе праве селекцију. Док год црне хронике буду најчитаније и најгледаније рубрике оне ће у медијима бити све ударније и опширније, све док не заузму простор намијењен и за забаву и весеље. Други проблем, који се такође као бумеранг враћа директно медијској публици јесте падање под утицај медијским вијестима из црних хроника. Те вијести, које се најчешће праве исхитрено, без довољно чињеница и времена, а све да би се у етер стигло прије конкуренције, су у доброј мјери непрецизне па као такве неријетко дају погрешну слику о стварном догађају. Ако се томе дода жеља за сензационализмом, онда је јасно да оне неријетко медијску публику знају и да обману. Тако породице у којима се несрећа догодила постају још веће жртве. Уредници медија, често и сами новинари, о томе не размишљају. То је случај и са породицама из Челинца које су везане за вијести из црних хроника које поменусмо на почетку ове наше приче. У некима су помињана и имена, па чак и малољетника, а надлежни органи су утврдили да они немају ама баш никакве везе са конкретним немилим догађајем. Да ли ико може да замисли како је било породици која је због тога била стављена на својеврсни стуб срама? И то ни крива ни дужна и без икаквог ваљаног разлога. Само из побуде за медијским сензационализмом што је потпуно неоправдано. На свакојаке несреће, а смрт је међу њима свакако највећа, најбољи одговор је сам живот који треба да буде и јесте радост. Једино животом смрт и бол могу се побиједити. И зато, ако нема довољно живота и радости у медијима, треба га стварати у својој породици. Да ли смо разумјели Христову жртву који је страдао нас ради, и цијенимо ли је? То требамо својим животом доказати, а не само театрално. Христос васкрсе!