Избор и прве потезе 266. корисника трона Светог Петра побудио је велико интересовање на свим меридијанима без обзира да ли се радило о римокатолицима, православцима, припадницима исламске вјероисповијести, будистима, сљедбеницима других конфесија, атеистима. Папа Фрањо до 13. марта 2013. године, када је изабран за римокатоличког врховног поглавара и шефа државе Ватикан, (многи ће рећи, ни мање ни утицајније државе на свијету) као Хорхе Марио Бергољо, рођен 17. децембра 1936. године, био је надбискуп Буенос Аиреса. Мора се признати да је за врло кратко вријеме од једног не тако експонираног црквеног службеника постао личност којој се цијели свијет диви. Чудо да буде веће, ниша посебно није учинио, него само покушао да буде једноставан, онакав какав треба да буде сваки човјек, посебно ако је на истуреном друштвеном положају, и то још вјерском. Али, и ово је потврда да је данас свијет окренут наопачке, да је оно што би требало бити нормално, заправо ненормално, инцидент, чудо.
Слушајући ових дана хвалоспјеве о једноставности, скромности, људским врлинама папе Фрање с поносом нам се враћају сјећања на упокојеног патријарха Српске православне цркве Павла који је и рјечју и дјелом свједочио оне најбоље, најплеменитије врлине које би сваки човјек требао у себи да носи. Деценијама око његовог имена и дјела зрачио је ореол свеца који хода међу људима. Али, и поред тога, на његов глас, његово дјело, његове молбе, свијет је остао и слијеп и глув. Његове позиве на мир у свијету, на опроштај, на скромност, на доброчинство нису хтјели да чују ни свјетски моћници, али нажалост ни добар дио Срба.
Није лако бити добар, то је чињеница и то је тако од када је свијета и вијека. Ко год корача земљиним шаром због нечега је грешан, или зато што чини оно што не треба, или зато што не чини оно што треба. Али, треба покушати свакога дана начинити макар по једно добро дјело, и макар суздржати се од једне осионости која човјеку падне на памет. Тиме се неће постати светац, али хоће макар мало бољи човјек. Томе нас је учио патријарх Павле. А поготово нас је молио да будемо више скромни и да нам никад добро не досади чинити. Његова светост није имао ту срећу да за његова живота, ми који смо му се дивили, постанемо бољи људи. Слушали смо га, дивили му се, али радили по своме!
Слушамо ових дана и многе политичке вође у Републици Српској, БиХ, Србији, и земљама око нас, како нам неће бити боље док сви не постанемо бољи. Чак неки ову изјаву приписаше покојном премијеру Србије Зорану Ђинђићу поводом десетогодишњице атентата на њега. Заправо и ова је изјава, само парафраза једне од апела патријарха нашег Павла.
Свијет се изгледа понадао да ће папа Фрањо успјети да овај свијет начини бољим него што јесте. Нажалост, то је заблуда. Једна ласта, па чак ни јато, не чини прољеће. Да би свијет био бољи на планети мора бити много више бољих људи од оних што не ваљају, и они морају да се енергично супротставе оним неваљалим. И у Републици Српској тражи се повећалом личност која ће нам наговијестити боље дане јер смо се уморили чекајући да нам прође свјетска економска криза. Опет у Влади РС траже појединце које ће спасити јавна предузећа која су постала одавно паразити, рупе без дна. Залуд. Био би то чаробни штапић, а тога ни на планети, а камоли овдје код нас, нема, баш као ни златних рибица. Јендоставно, систем мора поправљати. Мора закон бити за све исти, морају се кривци за промашаје именовати и склањати са позиција, а не унапређивати и штитити као племените звјерке.
Уводник «Челиначких новина» број 161