Наздравичар Мирко Марјановић

На­здра­вљам у ра­зним при­ли­ка­ма од сво­је се­дам­на­е­сте го­ди­не. До­бар на­здра­ви­чар при­је све­га мо­ра да зна про­ци­је­ни­ти мје­ру јер она је нај­ве­ћа људ­ска му­дрост би­ло да се ра­до о хра­ни, пи­ћу, при­чи или не­че­му дру­гом.

Ток би­ло ка­квог ску­па нај­ви­ше за­ви­си од спо­соб­но­сти оног ко га во­ди. На штојекаквим сјед­ни­ца­ма и са­стан­ци­ма та­кви се зо­ву пред­сје­да­ва­ју­ћи, а на народним ску­по­ви­ма то су углав­ном на­здра­ви­ча­ри, они ко­ји ди­жу здра­ви­цу, а од оби­ча­ја до оби­ча­ја зо­ву се још до­ли­ба­ше, ча­у­ши, ста­ри сва­ти и сл. Ис­ку­ства су потвр­ди­ла да је овом од­го­вор­ном по­слу те­шко, го­то­во не­мо­гу­ће, на­у­чи­ти се ка­ко се то ра­ди са мно­гим дру­гим за­ни­ма­њи­ма. С тим, или се ро­диш или не ро­диш. У челинач­ком кра­ју ви­ше је углед­них на­здра­ви­ча­ра, а је­дан од њих је и Мир­ко Марјано­вић из се­ла Ми­ло­ше­во ко­ји са­свим со­лид­но и на сво­јој по­вре­ђи­ва­ној кич­ми но­си се­дам­де­сет и дви­је го­ди­не.

У пет­на­е­стој го­ди­ни “сво­ју ко­ру хље­ба” по­чео је за­ра­ђи­ва­ти као ки­ри­џи­ја у шу­ми, а за­тим је про­ми­је­нио низ за­ни­ма­ња. У Ри­је­ци је ра­дио у во­до­во­ду, у Па­кра­цу у шумар­ству, у Ба­ња­лу­ци и За­гре­бу на гра­ђе­ви­ни и у твор­ни­ци по­су­ђа.

– На­здра­вљам у ра­зним при­ли­ка­ма од сво­је се­дам­на­е­сте го­ди­не. До­бар на­здра­ви­чар при­је све­га мо­ра да зна про­ци­је­ни­ти мје­ру јер она је нај­ве­ћа људ­ска му­дрост би­ло да се ра­до о хра­ни, пи­ћу, при­чи или не­че­му дру­гом. На­рав­но, по­же­љан је до­бар глас, ја­сан из­го­вор, по­зна­ва­ње оби­ча­ја на ко­јем се на­ла­зиш и мен­та­ли­те­та љу­ди који­ма се обра­ћаш. Мо­раш зна­ти на­зи­ве до­ма­ће хра­не и пи­ћа, на­род­не но­шње, старог по­кућ­ства, кућ­ну ра­ди­ност и ста­ро за­нат­ство, не­ка­да­шње на­зи­ве за од­ре­ђе­не ства­ри и до­га­ђа­је. Би­ти ду­хо­вит вр­ло че­сто је ве­ли­ка пред­ност, али баш ту љу­ди нај­че­шће при­је­ђу гра­ни­цу, од­но­сно мје­ру, и за­бр­ља­ју. Ја прак­ти­ку­јем кад при­чам ви­це­ве, ша­ле, анег­до­те, да то уви­јек бу­де на мој, а не на ту­ђи ра­чун. На­рав­но, до­бар на­здра­ви­чар не хва­ли се свим тим сво­јим по­зна­ва­њем на­род­не тра­ди­ци­је јер би пре­шао мје­ру. Умје­сто да бу­де за­ба­ван, по­стао би до­са­дан, не­го ус­пут по­не­што упо­три­је­би кад за­тре­ба, и то љу­ди при­ми­је­те и зна­ју ци­је­ни­ти – от­кри­ва не­ке тај­не на­здра­ви­чар­ског уми­је­ћа Мир­ко.

У пет­на­е­стој го­ди­ни “сво­ју ко­ру хље­ба” по­чео је за­ра­ђи­ва­ти као ки­ри­џи­ја у шу­ми, а за­тим је про­ми­је­нио низ за­ни­ма­ња. У Ри­је­ци је ра­дио у во­до­во­ду, у Па­кра­цу у шумар­ству, у Ба­ња­лу­ци и За­гре­бу на гра­ђе­ви­ни и у твор­ни­ци по­су­ђа. На­кон јед­не те­шке по­вре­де, че­ти­ри го­ди­не је про­вео у бол­ни­ци, ви­ше пу­та опер­са­на му је кичма, а на­кон ду­жег бо­ло­ва­ња 1999. го­ди­не је и пен­зи­о­ни­сан.

– Ја сам као ди­је­те ра­до слу­шао на­здра­ви­ча­ра у на­шем се­лу Ра­ду Дра­го­је­ви­ћа и као сун­ђер сва­ку ње­го­ву ри­јеч упи­јао. Та­да сам се на­у­чио слу­ша­ти, па та­ко чи­ним и данас. Кад се на­ђем као гост на не­ком на­род­ном ску­пу па­жљи­во слу­шам сва­ког наздра­ви­ча­ра ма­кар он био и мно­го мла­ђи од ме­не. Чо­вјек се уви­јек и сва­гдје има че­му на­у­чи­ти, ако хо­ће. Дру­га ствар је ако ми­сли да је дав­но сву па­мет овог сви­је­та по­пио. Ми­слим да се та­кви за­пра­во ис­ти­чу сво­јим не­зна­њем. Не знам да ли је код дру­гих на­здра­ви­ча­ра си­ту­а­ци­ја као код ме­не, али ја ни­ка­да ни­сам ни­шта за­пи­си­вао. Слу­шао сам, пам­тио и по­сли­је то при­ла­го­ђа­вао си­ту­а­ци­ји у ко­јој се на­ђем. Не понове се дви­је исте си­ту­а­ци­је. Код не­ко­га иде­мо де­це­ни­ја­ма на сла­ву, али ни­јед­на ни­је иста, та­ко је и са свад­ба­ма, са­хра­на­ма и дру­гим ску­по­ви­ма. Уви­јек не­што треба но­во до­да­ти, а ста­ро из­ба­ци­ти. При­ла­го­ди­ти се си­ту­а­ци­ји, ја ка­жем на­ћи мјеру – при­ча Мир­ко ко­ји је по­сљед­њих го­ди­на пре­по­зна­тљив као до­ма­ћин Етно-гру­пе „Ми­ло­ше­во“ ко­ја у ор­га­ни­за­ци­ји челиначког Цен­тра за спорт и кул­ту­ру разли­чи­тим приго­да­ма да­је сцен­ске при­ка­зе на­род­них оби­ча­ја, за по­сје­ти­о­це или те­ле­ви­зи­ју.

Оже­нио се 1969. го­ди­не и са су­пру­гом На­дом, ко­ја је пре­ми­ну­ла при­је пет го­ди­на, сте­као је дје­цу Ди­ја­ну, познату челиначку пјевачицу, Ду­шка и На­тка ко­ји су му пода­ри­ли пе­то­ро уну­ча­ди: Вла­дими­ра, Да­ни­је­лу, Та­тја­ну, Да­ви­да и Мар­ту.

– На­ши ста­ри су нам при­ча­ли да су по­ри­је­клом из Ћу­ков­ца код Кне­же­ва, а ту су дошли из Цр­не Го­ре. У Че­лин­цу Гор­њем пу­сти­ли смо ду­бо­ко ко­ри­је­не и раз­ви­ли се у ви­ше гра­на ко­је се углав­ном пре­по­зна­је­мо по на­дим­ци­миа: Фи­ра­у­ни (Ци­га­ни), Аба­би или Са­ка­ле­ти, Пу­а­ћи, Ча­па­ре, Ке­ли­ћи, Јо­ван­џи­је, од­но­сно Еги­ћи, и др. Јед­на гра­на Фи­ра­у­на да­нас се на­зи­ва Ста­во­ро­ви, али мно­ги не зна­ју да тај на­ди­мак ни­су до­би­ли по­грд­но. На­и­ме, Ми­ле, дјед Дра­гу­ти­нов, во­лио је, кад се на­љу­ти на не­ко­га или на не­што псо­ва­ти ста­во­ра, а не Бо­га, не­ког дру­гог све­ти­те­ља, или мај­ку и дру­гу бли­ску род­би­ну, и то му је би­ла до­бра на­ви­ка. Од на­ших ста­рих ис­та­као бих Ђу­ру ко­ји је ме­ђу пр­ви­ма био пи­смен и ра­дио “слу­жбе­нич­ке” по­сло­ве као шум­ски манипу­лант, Јо­во, зва­ни Јо­зип, био је се­о­ски кнез ду­го го­ди­на, а Ан­ђел­ко је пр­ви у на­шем се­лу за­вр­шио ви­со­ку шко­лу и по­стао про­фес­сор, а ње­го­вим пу­тем кре­ну­ло је мно­го на­ших по­то­ма­ка па да­нас има­мо мно­го обра­зо­ва­них љу­ди на ис­так­ну­тим по­ло­жа­ји­ма – об­ја­шња­ва Мир­ко.

Иако се тру­дио да ду­бље за­ви­ри у сво­је ко­ри­је­не ни­је успио да­ље про­ко­па­ти од име­на сво­га дје­да ко­ји се звао Ђор­ђо.

– Мој отац Си­ме­ун са мо­јом мај­ком Мар­том сте­као је два­на­е­сто­ро дје­це и баш ја сам нај­мла­ђи. У то ври­је­ме мно­го ку­ћа у на­шем се­лу би­ло је дје­цом на­пу­ње­но да је вра­та од њих би­ло те­шко отво­ри­ти. Да­нас, на­жа­лост, ни­је та­ко. Жао ми је и што је брак, као основ­на дру­штве­на ин­сти­ту­ци­ја, да­нас из­гу­био код мла­дих на зна­ча­ју. Све то до­ве­ло је до то­га да на­ред­не је­се­ни из на­шег се­ла ко­је ни­је у не­до­ђи­ји, не­го пред­гра­ђе и пу­но ве­ли­ких ку­ћа, пра­вих ви­ла, ни јед­но ди­је­те не­ће по­ћи у пр­ви разред. Кад сам ја 1947. го­ди­не ишао у шко­лу у Гра­би­ку, ка­ко се зва­ла на­ша шко­ла, отво­ре­на 1931. го­ди­не, би­ло нас је око 150 ђа­ка – опо­ми­ње Мир­ко.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s