Параметри живота Илинке Алексић

ilinka aleksicЧе­лин­ча­ни ко­ји пам­те Че­ли­нац без ијед­ног фа­брич­ког дим­ња­ка и без ијед­не стам­бе­не зграде или ас­фал­ти­ра­не ули­це зна­ју да је Илин­ка уви­јек ва­жи­ла за аван­гар­ду

Не­ке ства­ри су кон­стан­та и не ми­је­ња­ју се ма шта се око њих де­ша­ва­ло. У Че­лин­цу то је да пр­ве зра­ке сун­ца овај град уви­јек оба­сја­ва­ју иза Кља­ји­ћа бр­да, да Вр­ба­ња те­че пре­ма Ба­њој Лу­ци и да му­шкар­ци не пре­ста­ју да кри­ве вра­то­ве окре­ћу­ћи се за Илин­ком Алек­сић. У пр­ве дви­је ства­ри са­мо Бог та­ко је од­ре­дио, а у тре­ћој Илин­ка му по­ма­же ко­ли­ко је у ње­ној моћи. Иако је, ка­ко ка­же, за­ко­ра­чи­ла у је­сен свог жи­во­та, по­на­ша се као да из мла­до­сти још ни­је ис­ко­ра­чи­ла. Ни­ка­да ни­је до­зво­ља­ва­ла да је из ње­ног жи­вот­ног рит­ма из­ба­цу­ју што­је­ка­кве глу­по­сти ко­је на сва­ког чо­вје­ка про­сто на­ли­је­ћу чим пре­ко­ра­чи кућ­ни праг, изу­зет­но др­жи до здра­вог на­чи­на жи­во­та, сво­га из­гле­да и ста­ња ду­ха. По­твр­ди­ла је то и 1. ок­то­бра 2012. године ка­да је на­кон тач­но 40 го­ди­на на­пор­ног и по­ште­но од­ра­ђе­ног рад­ног ста­жа у че­ли­нач­ком До­му здра­вља, са ко­ле­ги­ца­ма Ан­ге­ли­ном Стој­нић и Го­гом То­пић закора­чи­ла у пен­зи­ју. Мно­ги­ма овај тре­ну­так бу­де стре­сан. Иако га че­ка­ју 40 го­ди­на, на кра­ју га до­че­ка­ју пси­хич­ки не­спрем­ни. А она му се об­ра­до­ва­ла, баш као што се ра­ду­је и сва­ком да­ну ко­ји јој по­да­ри при­ли­ку да про­ше­та по окол­ним бр­ди­ма што јој чи­ни огром­но за­до­вољ­ство.

– Тај дан су ми уљеп­ша­ле и мо­је ко­ле­ги­ни­це с по­сла ко­је су ме оба­су­ле из­ли­вом емо­ци­ја и ли­је­пим по­кло­ни­ма. Хтје­ла сам са­мо да се ра­ста­не­мо уз ка­фу и по­здрав, да јед­ни дру­ги­ма по­же­ли­мо сре­ћу, а оне су ме из­не­на­ди­ле до те мје­ре да су ми ис­тје­ра­ле су­зе из очи­ју па ову при­ли­ку же­лим да ис­ко­ри­стим да им се и јав­но за­хва­лим и по­же­лим им још јед­ном сву срећу овог сви­је­та – ка­зу­је Илин­ка.

Му­дра­ци ка­жу да сва­ко ко је упо­ран мо­же по­ста­ти обра­зо­ван чо­вјек, а го­спо­дин са­мо онај ко се са тим ма­ни­ри­ма ро­ди. И по нај­о­штри­јим кри­те­ри­ју­ми­ма Илин­ка спа­да ме­ђу нај­у­жи круг иза­бра­них че­ли­нач­ких да­ма. Че­лин­ча­ни ко­ји пам­те Че­ли­нац без ијед­ног фа­брич­ког дим­ња­ка и без ијед­не стам­бе­не згра­де или ас­фал­ти­ра­не ули­це зна­ју да је она уви­јек ва­жи­ла за аван­гар­ду. Кр­чи­ла је пут же­на­ма да се у по­ро­ди­ци и окру­же­њу из­диг­ну из­над слу­шки­ње и по­ста­ну рав­но­прав­не чла­ни­це за­јед­ни­це. Из­ме­ђу оста­лог, Илин­ка и Ра­да Ку­зма­но­вић прве су Че­лин­чан­ке ко­је су по­че­ле да во­зе ауто­мо­би­ле! У ње­ном се­лу Ку­зма­но­ви­ћи у врије­ме ње­ног ра­ног дје­тињ­ства, ка­да су жен­ска дје­ца из ку­ће сво­је шко­ло­ва­ње углав­ном за­вр­ша­вала са свједочанством че­твр­тог раз­ре­да основ­не шко­ле, њен отац Ра­де, је­дан од првих че­ли­нач­ких ме­са­ра, омо­гу­ћио јој је да за­вр­ши осмо­љет­ку, па до­зво­лио и да на­ста­ви шко­ло­ва­ње у, та­да ве­о­ма по­пу­лар­ној Ме­ди­цин­ској шко­ли у Ба­ња­лу­ци, а она је иза­бра­ла смјер аку­шер­ство.

– Слу­жбу сам по­че­ла у та­да­шњој Здрав­стве­ној ста­ни­ци код по­кој­ног др Да­не По­по­ви­ћа који ми је био као дру­ги отац. У то ври­је­ме здрав­стве­ни рад­ни­ци су би­ли не­ка вр­ста мисиона­ра. Пје­ша­чи­ли смо ки­ло­ме­три­ма по челиначким се­ли­ма га­зе­ћи бла­то, сни­јег, по ки­ши, на­то­ва­ре­ни ли­је­ко­ви­ма и ме­ди­цин­ском опре­мом. Спа­ва­ли смо на клу­па­ма у се­о­ским ам­бу­лан­та­ма, у шко­ла­ма, по ку­ћа­ма у се­о­ским за­би­ти­ма. Ни­шта нам ни­је би­ло те­шко. Ја сам че­ти­ри го­ди­не сва­ко­днев­но пу­то­ва­ла у ам­бу­лан­ту у Бра­не­шце пје­ша­че­ћи од Јо­шав­ке и на­зад. Кад сам у По­пов­цу ра­ди­ла, пје­ша­чи­ла сам с Ме­ми­ћа, па из По­пов­ца на Ба­би­ће носећи пу­не тор­бе опре­ме – при­сје­ћа се Илин­ка.

Осни­ва­ње До­ма здра­вља, по­ве­ћа­ње бро­ја здрав­стве­них рад­ни­ка, из­град­ња пу­те­ва и отварање се­о­ских ам­бу­лан­ти здрав­стве­ним рад­ни­ци­ма до­не­кле је олак­ша­ло по­сао, бар кад је ри­јеч о оним фи­зич­ким на­по­ри­ма. А он­да је до­шао рат. Илин­ка, са сво­јим ко­ле­ги­ца­ма Гор­да­ном То­пић, Ми­ром Пе­ја­ко­вић и Ми­лој­ком Јо­ва­но­вић са не­ко­ли­ко че­ли­нач­ких ље­ка­ра мо­би­ли­са­не су и упу­ће­не на фронт у рат­не ам­бу­лан­те. Не­прав­де пре­ма љу­ди­ма де­ша­ва­ју се не­кад на­мјер­но, не­кад слу­чај­но. Не­ма ни­ка­кве сум­ње да се Че­ли­нац ни­је на аде­ква­тан начин оду­жио пре­ма ове че­ти­ри рат­не хе­ро­и­не ко­је су у нај­те­жим окол­но­сти­ма спа­са­ва­ле жи­во­те бо­ра­ца. Мно­ги за­слу­жни или ма­ње за­слу­жни до­би­ли су ма­кар не­ка­ква при­зна­ња, а за­слу­ге ове че­ти­ри ме­ди­цин­ске се­стре су про­сто за­бо­ра­вље­не, при­је све­га од стра­не њихових стар­је­ши­на, а по­том Бо­рач­ке ор­га­ни­за­ци­је и са­бо­ра­ца, па и оста­лих ко­ји су мо­гли на то ути­ца­ти.

– Ај­де за ме­не и не­ка­ко. На­кон из­вје­сног вре­ме­на про­ве­де­ног на фрон­ту у че­ли­нач­кој брига­ди рас­по­ре­ђе­на сам у ам­бу­лан­ту „пла­ва­ца“ ко­ја је би­ла у хо­те­лу „Ту­рист“. Али, заиста ве­ли­ка не­прав­да на­не­се­на је пре­ма мо­јим ко­ле­ги­ни­ца­ма ко­је су ци­је­ли рат про­ве­ле на фрон­ту – под­сје­ћа Илин­ка и кроз смје­шак ка­же да су је у жи­во­ту на­гра­де и при­зна­ња уви­јек за­о­би­ла­зи­ле.

Че­ти­ри пу­не де­це­ни­је Илин­ка је би­ла по­све­ће­на за­шти­ти здра­вља че­ли­нач­ких же­на највише ра­де­ћи по­ред ги­не­ко­ло­га др Да­не, па са др Јо­ва­ни­ћем, др Бо­ри­ћем, да би сво­ју службу при­ве­ла кра­ју као се­стра код др Јор­дан­ке То­пић. Че­лин­чан­ке је зна­ју не са­мо као са­вје­сну рад­ни­цу, већ и као ве­о­ма ху­ма­ну и осје­тљи­ву осо­бу на ту­ђе не­да­ће. Зна­ла је или пла­ти­ти так­си или сво­јим ауто­мо­би­лом пре­ве­сти па­ци­јент­ки­њу до ба­ња­луч­ке бол­ни­це да би њој или ње­ној бе­би спа­си­ла жи­вот. Не­ри­јет­ко је си­ро­ма­шним же­на­ма сво­јим нов­цем купо­ва­ла бе­би-па­ке­те и без­број пу­та, зна­ју­ћи да то не­ма ко дру­ги за њих учи­ни­ти, користила сво­је ве­зе и ве­зи­це по бол­ни­ца­ма да би им по­мо­гла. За­шти­ти здра­вља же­на допри­но­си­ла је и кроз ан­га­жо­ва­ње у ви­ше удру­же­ња. На­жа­лост, ве­ћи­на гра­ђа­на струч­ност и ка­рак­тер здрав­стве­них рад­ни­ка ци­је­не ис­кљу­чи­во пре­ма свом ис­ку­ству ко­је нај­че­шће није ни објек­тив­но ни до­бро­на­мјер­но јер вр­ло че­сто од њих тра­же не­ре­ал­но.

– У сво­јој ам­бу­лан­ти ура­ди­ла сам ви­ше по­ро­да, а не­дав­но сам се ве­о­ма об­ра­до­ва­ла ка­да је до­шла јед­на же­на и ре­кла ми да сам је ја по­ро­ди­ла и за­мо­ли­ла ме да во­дим и ње­ну трудноћу – при­ча Илин­ка ко­ја ће на­ред­не го­ди­не оби­ље­жи­ти че­тр­де­се­то­го­ди­шњи ју­би­леј сво­га бра­ка са Љу­бом.

На­гла­ша­ва да су јој украс жи­во­та ру­же син Ог­њен, сна­ха Дра­га­на и уну­ци, осмо­го­ди­шњи Фи­лип и ше­сто­го­ди­шња Ања, али и чи­ње­ни­ца да је успје­ла да про­на­ђе на­чин ка­ко да у живо­ту не бу­де ни са ким ни ми­нут у сва­ђи.

Челиначке новине, 156, октобар 2012.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s